Jun je. Subota je svojim dražima osvojila simpatiju grada. Glavna cesta je zatvorena i svi smo napolju. Dan je toliko lep da smo više mi pripadali njemu, negoli on nama. Oslobođena obaveza; prepustila sam se tom zaboravljenom osećaju koji miluje. Suprotno sopstvenom očekivanju da dan učinim zabavnim, dala sam se u besciljno dugo tumaranje, zagledanje, čas po ćoškovima, čas po dalekosežnoj, u svim bojama, zastavi prosutoj sredinom čaršije. Tkao ju je raznovrstan svet. Preovladale su grupe mladih bračnih parova. Osmehom su jedni drugima odobravali sve usput iznete detalje o slatkim mukama sa kojim ih prinove zaskočiše. Tuda su se zaticali i tinejdžeri neobuzdanih mutirajućih vokala stvorivši noseći žagor. Kako mladi, tako i sugrađani u poznim i poroznim godinama, sa rukama na leđima povremeno odmaranim, izašli su vani i u strogom rasporedu patrolirali ulicom brojeći žive i mrtve zaboravljene generacije .

Sunce se postavilo visoko. Mutilo je svest, stvaralo privid…U svom tom metežu, najednom, kao da ne hodaju, već plivaju, odapinjali su zamišljene koncentrične krugove energije o koju se odbijao ostali narod, ona i on – Bela mačka i Crni mačor. Centar grada bio je njihov. I svi su zurili u ovaj neprikosnoven model ljubavne afere.

Mirisali su na novo, na ‘industrijski novo’ – Kada sam bila mala, mašta mi je tvrdila da tako mirišu stranci iz gigantskih gradova – metropola. Obavezno su u mojim vizijama koračali ravnomerno, isključivo pravo, i gledali ispred sebe..,a mi smo gubili vreme…Uvek sam se čudila da neko iza koga su godine i godine vekovanja odoleva životnom skrobu i uspeva da odiše tom fabričkom aromom. Gde su se sakrila sva neizbrisiva sećanja, silni događaji i doživljaji neizbežnih tragova?

Nikada ranije nisam spazila takvu bujicu ženstvenosti u neosporno pozamašnom aranžmanu. Kao kod bele golubice što nadima gusto paperje šćućurena iza kišne zavese, njen torzo bi nadolazio dok je koračala u svilenoj beloj haljini sa tankim gajtanima urezanim u blistava ramena. Rasplamsalu oblinu obuzdavale su u dva navrata drsko uvezane satenske trake dovodeći figuru do siluete Venerine. On se držao kao modra sena kraj nje, lagan i žilav. Nosio je tamno laneno, letnje odelo, nešto kraće šiveno kod rukava i nogavica. Crni šešir što je načinio još crnju traku od njegovog pogleda nije bio ni letnji ni zimski model, jednostavno postojao je kao jedini i njegov. Otkriveni delovi: lik upola, šake, zglobovi i gležnjevi, čuvali su nekakav, za razliku od njenog, drukčije aristokratski ten – egipatski. Njihove cipele bile su savršeni antonimi – crvene lakovane sa dva sasvim tanka kaiša  i još tanjom ali niskom štiklom i crne pliš espadrile.

Kako su se približavali bela masa njenog tela rasla je pred mojim očima i zatvarala mi periferni vid. Koža izbliza nije odavala pore. Smešila se kao da ju je samo prisustvo njegove uglaste konstitucije prijatno žuljalo i golicalo.

Mimoišli smo se. To sam ja srela umetnika i njegovu muzu: Bila sam ubeđena! 

Misli o prizoru koji je ipak izazivao neku čudnu satisfakciju presekao je susret sa dvema ključnim kostima u napuklom ogledalu preda mnom. Bacajući duboke senke, toliko su štrčale da su čak odvukle pažnju sa raskolačenih očiju nasred upadljivo špicaste fizionomije. Bila je to napuštena radnja davno omatorelog stakloresca. I bio je to moj odraz, tako stran u datim sekundama. Pa da, to bih bila ja… Vratih u mislima začas predstavu o onoj paunici pa zaključih: Bože, kako je svet samo raznorodan! Svako poštovanje! 

[ratemypost]