Srbija se do sada kod evropskih banaka, uključujući EBRD, EIB, CEB i Nemačku razvojnu banku, kao i Međunarodnu banku za obnovu i razvoj (IBRD), zadužila za ukupno 8,37 milijardi evra, dok kineskoj EXIM banci duguje 1,15 milijardi evra a stranim vladama ukupno 2,66 milijarde evra.
Poslednji zvanični presek stanja javnog duga 31. marta ukazuje na nekoliko zanimljivih činjenica. Trenutno, recimo, više dugujemo po osnovu hartija emitovanih na domaćem (10,88 milijardi evra) nego na stranom tržištu (6,16 milijardi evra).
Kada je reč o trenutnim dugovima prema stranim vladama, na prvom mestu nisu ni Evropska unija, ni Kina, niti Rusija, već Vlada i Fond Abu Dabija sa 1,72 milijarde evra.
Stranim vladama dugujemo ukupno 2,66 milijarde evra, približno koliko i Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj (IBRD), prema kojoj trenutno imamo obaveze u vrednosti od 2,19 milijardi evra.
Ukupni javni dug je, inače, na kraju prvog kvartala iznosio 28,1 milijardu evra ili 55,7% BDP, dok je nezvaničnu crvenu liniju na njegov rast povukao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izjavom da „neće biti dozvoljeno“ da udeo javnog duga pređe 60,5% BDP.
S druge strane, rebalans budžeta predviđa deficit od 381,7 milijardi dinara i još 478,6 milijardi dinara za otplatu glavnica i nabavku finansijske imovine. To znači da bi država trebalo da obezbedi nešto više od sedam milijardi evra kako bi pokrila oba „minusa“, što u fokus vraća pitanje cene budućeg zaduživanja, što bilateralnog, kod stranih država, što na međunarodnom finansijskom tržištu. Odnos javnog duga i BDP na kraju ove godine zavisiće od toga da li će se ispuniti projekcija Vlade da će privredni rast dostići 6%, što je pretpostavka na osnovu koje su rađeni i budžet i rebalans.
Nisu problem kamate već isplativost projekata
Šira javnost teško da može da isprati za koje namene se država zadužuje. Najviše prostora u medijima dobijaju pozajmice za infrastrukturne projekte – puteve, pruge, elektrane ili neizbežni beogradski metro.
Za detalje oko finansiranja izgradnje metroa ćemo, po svoj prilici, morati još da se strpimo. U samom Zakonu o metrou i gradskoj železnici, koji je Skupština Srbije usvojila 20. maja, navedeno je da je vrednost tih projekata procenjena na „oko šest milijardi evra“, kao i da su „pregovori sa bankama u toku za obezbeđivanje što povoljnijih uslova kreditiranja“.
Kada je reč o kreditima koje je Srbija uzimala od Exim banke Kine (Export-Import Bank of China), kamatne stope na dolarske pozajmice kreću se od 2% za dve deonice brze pruge, preko 2,5% za deonice autoputa Surčin-Obrenovac ili Obrenovac-Ljig, do 3% za pozajmicu za izgradnju mosta Zemun-Borča ili prve faze modernizacije termoelektrane “Kostolac B”. Kredit za obilaznicu oko Beograda uzet je u juanima, sa 2,5% kamate.
Krediti Vlade Abu Dabija (Ujedinjeni Arapski Emirati) u lokalnoj valuti dirhamu koštaju nas 2,25 do 2,5%, odnosno 2% u dolarima.
Nisu dostupne studije izvodljivosti
Turskoj Deniz banci za kredit u evrima za izgradnju puteva Novi Pazar-Tutin, Sremska Rača-Kuzmin i za most preko Save plaćamo 2,5% kamate, dok ćemo Evropskoj investicionoj banci (EIB) za kreditiranje izgradnje „Autoputa mira“ od Niša do Merdara plaćati kako odaberemo: EIB nudi varijabilnu kamatnu stopu po formuli šestomesečni EURIBOR plus 1%, uz mogućnost da se kamatna stopa fiksira ako se proceni da je to povoljnija opcija sa stanovišta upravljanja javnim dugom.
Prema mišljenju direktora ekonomske istraživačke jedinice LIBEK-a Mihaila Gajića, nije toliko problematična cena kredita koje Srbija uzima poslednjih nekoliko godina, već to da nisu dostupne studije izvodljivosti ili cost-benefit analize za velike infrastrukturne projekte koji su u toku.
„Struka se uglavnom slaže da je obilaznica oko Beograda neophodna, ali su mišljenja podeljena kada je reč o brzoj prugi do Budimpešte, autoputu do Sarajeva ili do Crne Gore. Ne znamo da li su ti projekti neto pozitivni, a njih ne samo da treba platiti, već kasnije i održavati, a ako zarađujete manje nego što su troškovi, takvi putevi mogu postati kamen oko vrata privredi”, upozorava Gajić.
Politika zaduživanja ili zaduživanje radi politike
Naš sagovornik veruje da su upravo infrastrukturni projekti pokazatelj prisustva dve vrste motiva za zaduživanje.
„U Srbiji su prisutne međunarodne finansijske institucije poput EIB, IBRD ili Svetske banke, koje investiraju u projekte koji treba da povežu evropske regione preko Srbije, ali imamo i situaciju da se grade putevi koji su pre politički nego ekonomski opravdani”, kaže Gajić i podseća da ulaganja u infrastrukturu utiču na ubrzanje privrednog rasta, što je „dobitna kombinacija za vlast“.
Smatra i da je bilo opravdano zaduživati se bilateralno u periodu od 2012. do 2016. godine, kada smo imali visok javni dug i plaćali po 2 do 3% kamate Azerbejdžanu, Rusiji ili Kini, dok su nas evroobveznice koštale i do 7,5% godišnje. „Od pre pet godina, međutim, udeo javnog duga u BDP stagnira ili se smanjuje, i ulazimo u fazu ekonomskog rasta, a to se toliko odrazilo na cenu evroobveznice da je poslednja emisija nosila prinos od 1,92%, niži od povoljne kamate kineske banke. Zašto bismo onda uzimali kredite bilateralno?”, pita Gajić i aludira na poznatu parolu „i posle Tita, Tito“.
„Pored toga što se aranžmani sklapaju direktnim dogovorom, po sistemu ‘ko finansira taj i gradi’, uz manjinsko učešće domaće kooperative, prave se sporazumi sa izvođačima iz različitih zemalja kako bi se kupio mir u kući. Ako Kinezi grade obilaznicu oko Beograda, Azerbejdžanci će graditi deo autoputa, američka firma Moravski koridor a Francuzi će učestvovati u projektu beogradskog metroa”, kaže Gajić, uz ocenu da država, davanjem posla velikim stranim kompanijama, pokušava da kupi politički uticaj u zemljama porekla.
Pitanje je samo koliko takvo i toliko zaduživanje može da potraje. „Mi trenutno nismo u problemu u smislu da smo pred bankrotom, a imamo i visoke prognoze ekonomskog rasta. Ali pitanje je gde bismo bili posle dve ili tri godine vođenja loše fiskalne politike, sa visokim deficitima kakvi su planirani rebalansom budžeta, i sa velikim zaduživanjem”, kaže Gajić i zaključuje da bi bilo dobro da malo „prikočimo“, kako bi javni dug ponovo počeo da se smanjuje, kao što je bilo pre izbijanja pandemije.
Vraški komplikovana odluka
Iako se mesecima spekuliše o naraslim inflatornim pritiscima koji bi mogli da „poguraju“ ključne centralne banke ka odluci da napuste politiku nultih ili negativnih kamatnih stopa, što bi poskupelo zaduživanje država, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Đorđe Đukić smatra da se radi o neutemeljenim tvrdnjama, koje demantuju konkretni parametri.
„Manjak radne snage u SAD eliminisao je opasnost od ‘pregrevanja’ konjukture, dok je na dan 24. maja očekivana stopa inflacije na period od 5 godina bila 2,24%, a ciljana inflacija je 2%. Uz to, indeks koji meri neizvesnost ekonomske politike je drastično opao upravo za komponentu inflacije, što sve ukazuje na to da je malo verovatno da će FED biti sklon da menja kamatnu stopu u bliskoj budućnosti”, objašnjava Đukić.
Prema njegovom mišljenju, FED će, kao „centralna banka sveta“, biti prvi koji će krenuti u postepenu normalizaciju monetarne politike, odnosno u podizanje kamatnih stopa, ali tek pošto dobro proceni efekte ne samo na američku nego i na svetsku privredu. To ide u korist zemalja poput Srbije, koje su morale da se zaduže tokom pandemije. „Sve ostale centralne banke moraće to da urade posle FED-a“, uveren je Đukić.
Podseća da su upravo narasli dugovi država ključni problem centralnih banaka, i iznosi podatak da je prosečan udeo duga u BDP u EU 79,5%, ali da je zato Grčka na 200%, Italija na 154,2% a Portugal na 130,8% što „vezuje ruke Evropskoj centralnoj banci kada je reč o eventualnom podizanju kamatne stope“.
Izvor: bif.rs
