Zaprati nas #uziceonline

Intervju

Intervju: Danilo Anđelković

“Najvažnije u životu jeste imati sreće i biti srećan”

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Fotografija: uzice.online

“Dečak od 39 godina, koji se igra sa violinom” tako sebe vidi Danilo Anđelković, violista, u čijem izvedbama su mogli da uživaju Užičani koji su se danas šetali glavnom ulicom. A ko je uvek nasmejani “dečak” i dragi posetilac Užica.

Prvi kontakt sa violinom i ko je to inicirao?

Počeo sam da sviram sa nepunih 6 godina, prvi razred niže muzičke, pre toga je bilo muzičko zabavište, godinu dana pre nego što sam pošao u osnovnu školu. Teško je reći šta me tačno privuklo, tata je bio talentovan za muziku ali nije svirao, mamina ideja je bila da je muzika nešto najbolje čime bi ja i sestra mogli da se bavimo.

Violina je na neki način i nasleđe, jer je pradeda svirao violinu i jedna violina se tu “vukla” po kući. Kasnije, u srednjoj školi, sredili smo je i ispalo je da je to dobra violina. Kažu da ličim izgledom na pradedu, pa sam pored izgleda i imena od pradede nasledio i naklonost prema violini.

Kakav si stav imao prema muzičkoj školi? Da li si na to gledao kao obavezu ili si jedva čekao naredni čas?

Ne mogu tačno da se setim… Bio sam dete koje niste mogli da “ukalupite” i dok su svi ostali već svirali, ja sam radio neke vežbice, svi su bili nešto napredniji od mene. Iskreno, nikada se nisam nešto preterano trudio oko sviranja i vežbanja, tek možda u srednjoj školi i na fakultetu pred ispite. Ne mogu za sebe da kažem da sam bio neki radnik i ta motivacija je išla od trenutka do trenutka. Posle niže muzičke škole dve i po godine nisam svirao, ali sećam se da sam slušao koncert Stefana Milenkovića i da mi se posle toga vratila motivacija, pa sam upisao srednju muzičku školu.Ipak i dan danas radim neredovno, ponekad što je verovatno razlog zašto nisam uradio nesto zapaženije, ali kao što kažu prvih 40 godine detinjstva je najteže u životu muškaraca.

video: uzice.online

Postoji “paradoks” da su muzičari slobodne duše koje je teško “ukalupiti”, a opet violina zahteva dosta vežbanja i odricanja.

Pa sve zahteva odricanje i sport i svaki posao, pa i kada zasadite nešto u bašti potrebna je stalna pažnja i prisutnost. Kada se za nešto spremate potrebna je svakodnevna posvećenost. Sa druge strane tu su “hipersenzitivnost”, razmaženost i puno nekih drugih faktora koji mene ometaju u životu, ali se nadam da ću se u budućnosti ustaliti malo. Fakultet sam upisao sa 23 godine, pre toga sam svašta isprobavao, razna simpatična i blesava zanimanja. U pauzi između školovanja, muzika mi je stalno zujala kroz glavu,

U ranom detinjstvu tu su bile ćalove “longplejke” koje su se stalno vrtele po kući, kvalitetna probrana muzika i to je nešto najbolje što roditelj može da uradi svojoj deci. To je možda bila i najbolja škola, kada čovek sluša više puta istu muziku, stvori osećaj za ritam i razvija mu se sluh.

Posle fakulteta…

Došla je muzička škola i mesto nastavnika. Tu sam radio sa potpunim početnicima i to je bilo potpuno fantastično jer oni su bili veoma napredni. A ja sam bio neiskusan u tom poslu, pa sam od njih očekivao puno ali deca nemaju granice. Svirali smo i učili pesme koje su deca poznavala. i to se odrazilo na njihovu motivaciju. Dok su deca mojih kolega na ispitu svirala jedva razumljive tonovi moji učenici su svirali po 7 pesmica dok bi ih ja pratio na klaviru. Posle je došlo i mesto stalnog nastavnika u osnovnoj školi, potom i muzičkoj. Iako sam u muzičkoj školi imao samo 25% nakupio sam dece kao da imam 50% a držao časove kao da imam 100%. To su bila odabrana i talentovana deca koju sam pronašao u osnovnim školama u kojima sam radio. Jednostavnom audicijom kroz odeljenja procenio sam ko može da peva intonativno čisto. I to je bilo neverovatno jer sam od potpunih početnika za 3 meseca napravio orkestar.

A onda sam moj orkestar izveo na ulicu. Tražili smo novu publiku, jer su mame i tate počeli da zabušavaju što se tiče dolaska na naše “školske koncertiće”. Tako sam sa njima prvi put osetio atmosferu ulice.

Kako se “lutajući duh” muzičara uklopio u ulogu nastavnika?

Škola je jedan sistem kada upadneš, onda radiš. Poslovi koji imaju i glavu i rep, za razliku od samostalnog rada koji zavisi od vaše posvećenosti. . Kada se počne sa časovima tu onda nema odmora.

Kada ste “izašli na ulicu” kakve su bile prve reakcije?

Pa bilo je drugačije jer za početak, sviralo se. Predavanje je lepa stvar ali to nije posao jednog muzičara, to je posao koji pored stručnog znanja zahteva i znanje pedagogije. Dok sam se bavio predavanjem nisam se bavio sviranjem, jesam se bavio muzikom ali nisam sviranjem. Tokom školovanja svi razmišljaju o tome da budu solisti a ne predavači. To me povuklo i evo i danas me još “vuče”.

Prve povratne informacije bile su odlične, pogotovo u Srbiji, gde nema toliko ulične muzike kao u inostranstvu. Šta god se dešavalo na tom području bilo je pordržano od strane građana. Tako da je mene ta atmosfera ponela i moj talenat za komunikcaju i interakcija sa ljudima, jer je publika taj bitan faktor uličnog performansa. Sama definicija performansa je događaj u kome je publika činilac predstave.

Muzičari su i u neku ruku egzibicionisti, ne svi, ali većina voli taj kontakt sa ljudima.

Za violinu kažu da najbolje prenosi ljudske emocije. Da li ti violinu koristiš da kanališeš svoje emocije ka publici?

Sama kreativnost me uveseljava. Volim da se igram pravljenja tonova, da se bavim zvukom. Kod gudačkih instrumenata, kao ni kod jednih drugih instrumenata osim harfe i gitare npr., muziku pravite prstima, neposredno i veoma povezano. Sam zvuk me podstiče da se igram da budem kreativan. Gudački instrumenti što se tiče oblikovanja tona najsličniju su ljudskom glasu, i mnogo je teže takav raspon izraza dobiti na primer na klaviru.

Putovanja…

Posao uličnog muzičara znači i dosta putovanja. Jedna ista grupa odnosno jedan isti pevač ne može da drži koncerte u jednom istom mestu, jer relativno brzo dođe do zasićenja publike. U Srbiji ulični muzičari mogu još uvek da žive od iznenađenja, dok je u inostranstvu mnogo veća konkurencija i ulični muzičari su nešto na šta su svi navikli i nema tog faktora iznenađenja. Tako da mora da se ide na nešto novo da se svira nešto drugačije, interesantno, na neki poseban način i naravno da se dosta putuje. Ulični muzičari koji sviraju u jednom mestu nalaze se kao u “stajaćoj vodi” dok putovanja omogućavaju susret sa novom publikom.

Putovanja su samo jedan bonus… Svirao sam u preko 70 gradova u inostranstvu. To najviše bila Italija i Nemačka, nešto manje Francuska i Austrija. Sitgao sam na severu do Geteborga na istoku do Praga, na zapadu do Liona. Ali najviše je to bio sever Italije, gde ne postoji grad u kome nisam svirao od Trsta do San Rema. Sedamdeset gradova različitih kultura i temperamenata.

Na primer Šveđani i Danci su štedljiv narod, dok Nemci pridaju dosta značaja kulturi i vole da daju za kulturu. Italijani vole kada ih pogodi pesma kada ih iznenadite nečim što ne očekuju i kada izazovete neke emocije.

Koliko Vi kao muzičar morate da se prilagođavate publici?

To je veoma teško jer na primer za pola sata repertoara treba vam priprema i vežbanje oko mesec, dva.

Šta voliš da sviraš kada si sam, bez publike?

Pa uglavnom je to improvizacija. Improvizacija je veoma bitna za muzičara jer je to jedno opušteno igranje tonom i bitan je kontakt sa instrumentom bez nekih okvira. A i veliki repertoar zahteva dosta vežbanja, jer ako se desi da neku čak i popularnu pesmu ne sviram 2, 3 meseca onda dolazi do nesigurnosti u izvođenju.

Emocije publike…

Stvarno su reakcije publike različite, ali uvek pozitivne. Ulica je scena gde si u prisnom kontaktu sa publikom. Emocije idu od suza do oduševljenja.

Svirao sam u jednom domu za stare u Trstu. To je jedan dom za stare ali i bolesne koji su u stvarno lošem stanju, ograničeni na kolica i druga pomagala, ljudi koji broje poslednje godine ako ne i mesece života. Ono što je karakteristično za Italiju jeste ta naklonost ka operi i razumevanje klasične muzike. Svirajući osećao sam kako im život prolazi pred očima, kako se sećaju detalja iz svog život. Deo njih je izgledao kao da spava, kao da nisu svesni, kao da nisu pribrani.

Svirajući “Nessun dorma” pred kraj arije desilo se da su svi ti “polu živi” ljudi počeli da pevaju. To je bilo jedno mistično iskustvo, biblijsko vaskrsenje. Tada sam bio definitivno svesan, odnosno siguran, da su sve vreme dobro pratili moje izvođenje i da sam im listao stranice života numerema koje su oni prepoznavali.

Bude tako nekih izvanrednih trenutaka. Jednom me je tako pred kraj svirke kum sa svadbe pozvao i rekao “Hej, hajde sa mnom na venčanje”. Prosto me je prepoznao da bih ja pripadao tu na venčanju, pokupili su me i odveli u restoran koji je tu bio blizu. Ne odbijam te “lokal” pozive koji su mi jedna afirmacija. Redovno me i ovde ljudi pozovu na slavu i rođendane. Prepoznaju me i pozovu na svoj najznačajniji događaj, kada svoje najbliže osobe okupljaju u svom domu. Najviše volim kada me ljudi pozovu “Hajde večeras” a ne ono “Hajde za par meseci”…

Volim na primer da sviram na sahranama. To je veoma mistično, jer verujem da muzika služi da isprati dušu. I naravno da uteši rodbinu i prijatelje i pomogne im da oslobode osećanja, jer nekada ljudi ne plaču dok ne čuju muziku a to im je možda bilo potrebno da bi im taj događaj odigrao potrebnu ulogu, to jest opraštanje od drage osobe. Tako da pozive na sahranu jako cenim i velika su mi čast, jer za veselje se uvek može pronaći neko drugi a sahrana je neočekvana i najozbiljniji događaj.

Fotografija:uzice.online

Emocije Saradnja sa drugim kolegama…publike…

Iskustva sa drugim muzičarima su različita. Dešavalo se da im pomognem, pa da mi se to obije o glavu. Volim da posavetujem mlađe kolege jer ja sam može se reći pionir “uličnih muzičara” Srbije, eto već 7 godina. Naravno, da je bilo pevača, zabavljača ili Roma pre mene ali ja sam bio prvi od školovanih muzičara i predstavio sam sviranje na ulici u punom sjaju, konačno i kao novu delatnost kojom se možete baviti. Za mnom je krenuo pravi pokret mladih muzičara.

Punih 39 godina i završavanje detinjstva…

To je neki subjektivni osećaj, valjda zato i izgledam mladoliko i to je verovatno posledica tog nekog bezbrižnog života, vere i sreće… Što kaže jedan stariji čovek, koji je spontano održao predavanje meni i prijatelju a završio ga sa “U životu je važno imati sreće…” Mislim da mi sreću možemo da privučemo verom u život i blagonaklonim stavom prema ljudima.

Izvor: uzice.online

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail