Kako se postaje legenda? Pitanjem sigurno ne. Legenda se postaje tvrdoglavom odlukom, koja uopšte nije namerna. Legenda se postaje spletom mnoštva okolnosti koje sve zbrojene u jednu ne mogu da daju ništa više nego njega, ili nju… legendu. Za legendu je dovoljno što postoji, što je tu, uvek kada ti treba. Legenda dalje, ne može da bude potpuna bez svog mesta u kojem obitava… To su uvek neka obična, dosadna, mesta – klupe, prostori ispred kladionica, kafane, pekare, marketi, oko tezgi, na ulazima, haustorima, uz ulicu i niz ulicu. Legenda nije potpuna bez svog mesta. I to ide toliko daleko da kada bi pogledao u datom pravcu prizor ne bi bio potpun bez legende koja se srodila sa tun mestom kao drvo, ili smeće ispod drveta, ili klupa iza smeća, negde u uglu – nenametljivo a opet sveprisutno u svoj svojoj veličini koja krasi živo biće, u ovom slučaju poznatije kao Legenda. Jako je bitno reći da legendu svi vole, jer je legenda… i što tako nenametljivo a sveprisutno postoji godinama, iz leta u zimu, mimo svih očekivanja. Taman se zapitaš gde li je ona legenda, da li je izzimela kad eto ti nje, ili njega u svoj svojoj veličini kao živi dokaz da legende odolevaju i najvećim zimama.
Sad dolazimo do bitne stvari. Ko je rekao da legenda mora biti čovek? Prilično je posesivno od nas ljudskih bića što smo tu reč prisvojili ekskluzivno za sebe. Kao da samo mi možemo biti legende. A to nije tačno. Legende možemo biti svi. Kolilko god nas ima. Od najmanje bube do psa. Baš tako.. Psa! Našeg najboljeg četvoronožnog drugara uz kog smo doterali dovde. Danas su nam psi svakodnevna pojava. Samo što iz frižidera ne iskaču (to već ipak ne bi bilo dobro). Ali naviknuti smo na kučad u svim oblicima i veličinama. Nekada nije bilo tako. Nekada smo bili mnogo usamljeni, ali onda su se pojavili psi da zajedno prebrodimo mnoge opasnosti, gde svaka strana, kao u nekom imaginarnom ugovoru ima svoju korist, prava i obaveze. I tako hiljadama godina. Sve do Užica, Krčagova, gde je jedan pas izborio svoje mesto među legendama koju su svi voleli, hranili, poštovali i odavali mu priznanje kako bi mesto ispred kladionice, marketa, pijaca, pekare, kafane, zgrade bilo avetinjski prazno. Skoro nezamislivo prazno. Da se ogradim, legendu sam video svega par puta, u prolazu, dok bezbrižno leži na nekom proletnjem suncu, ili gužva masni papir koji je ostao iza bureka. Ali čuo sam priče. Mnogo priča. Jer o legendama se priča. Priče i prave od svih nas legende, bez obzira da li smo ljudi… ili psi. Priče kako se legenda vozila taksijem, čuvala stražu na igralištu, boravila u kladionici, pazarila u marketu, igrala se sa decom, jela kao mećava.. i sve to nenametljivo a opet sveprisutno. Ali.. To prokleto ali koje ruži sve dobre priče. Kako se zima privodi svom kraju, tako se i mi svi prebrojavamo. Ko je izzimeo a ko zauvek otišao. J*ebi ga. Takva vremena došla. Iz zime nije izašla ni legenda. Jedan pas. Poseban pas. Baći. Baći! Tak’a tura. Šta ćeš. Ali… ovo je nešto bolje ali. Legendin prostor neće biti prazan. Tu će od sada pa na vjek vjekova stajati mural sa koga će Baći motriti na svoj komad zemlje. Sa nakrivljenim kačketom i ekspresijom koja govori kako će ipak sve biti ok, čak i kada neće biti. Baći će, ovoga puta, sa zida gledati na svoje carstvo koje mu je verno služilo. Hranilo ga. Ili makar pomazilo u prolazu čak iako nisi bio nasigurno da l ono vide Baćija danas. Baš onako kako treba. Nenametljivo. I sveprisutno.
