Nije lako biti borac. Nikako nije lako. Taj epitet mora da se zasluži znojem, zalije suzama i po kojom kapljicom krvi. Borac nije hobi već karakterna crta koja nema sekunde, minuta, sata a ni dana pauze. Ne možeš da budeš malo borac, pa malo da ne budeš – to nije hir i zanimacija lakih nota. Ako si borac onda to moraš biti uvek i svuda – čak i nedeljom kad mi svi (ne)borci odmaramo od ličnih ratova. Dakle, borac nema prava na odmor i praznike. On, takođe, nije pobednik. Borac i pobednik su dve posve različite stvari. Zašto? Borac ne pobeđuje uvek. On, čak, pobeđuje retko, ali upravo ti trijumfalni trenuci borca izdižu iznad proseka. Kako kaže ona mudra – neka bude borba neprestana… – iz toga dalje proizilazi da je borčevo vojvanje konstantno i trajno pa je onda normalno ponekad izgubiti. Zamislite svet pun boraca. Pa to bi bilo jedno zabrinjavajuće opasno, ali i dosadno mesto. Ovako boraca ima taman koliko treba – ni previše za gordost, ni premalo za poniznost. Da, jako bitna stvar – borci nisu neki tamo nadljudi koji lebde iznad površine vitlajući sa mačem u rukama. Štaviše, oni su tu, među nama, kreću se vrlo teško i umesto mača imaju dva štapa uz pomoć kojih idu. Polako se nazire obris našeg Borca – možda već sada potvrdno klimate glavom jer ste ga sigurno, nekada, negde, videli. U stvari – morali ste ga videti barem jednom jer on je svaki dan u klinču, odnosno napolju – ujutru ili popodne, pretežno na gradskoj plaži i radi ono što najbolje ume – bori se sa životom, sa sobom i sa vremenskim (ne)prilikama. I ne posustaje! Ili bar nema nameru da to učini.

Borac leti

Srpski jezik otkriva svoju lepotu upravo u višeznačju i akcentima. Ovde se može pretpostaviti da naš Borac leti, ali ustanovljeno je da to nije moguće jer naš Borac korača uz pomoć dva štapa. Dakle, Borac ne leti, ali ide – i to itekako dobro s’ obzirom na okolnosti koje mu ne idu u prilog. Pa onda šta mu dođe ovo – leti? Ništa drugo nego godišnje doba koja će poslužiti kao podnaslovi ispod kojih Borac korača uz pomoć dva, sada već čuvena, drvena štapa i sa čeličnom voljom. Leta na gradskoj plaži traju nešto duže nego u drugim delovima grada. Ona (barem za najupornije) počinju u aprilu i traju sve tamo do kasnog oktobra ili čak novembra. A kao što smo uvideli naš Borac je od one uporne, najupornije sorte. April naravno ne može spadati u leto, ali za Borca temperatura od preko 25 stepeni znači skidanje majice, stavljanje iste za kaiš i tvrdoglavo koračanje. 26 stepeni – nikakav problem. 27 – šala. 28 – pošalica, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35… Krajolik na gradskoj plaži se postepeno menja iz posne, zimske sive boje u zelenu koja označava vegetaciju i život. Korito reke Đetinje polako se ispunjava dragocenom vodom i Borac korača- to je slika koja se ne menja već nekoliko decenija unazad. Letnji pljusak? Nikakav problem, Borac je tu i možda je za promenu samo obukao majicu. Letnja žega? Borac je tada za nijansu bliže reci i radi ono što najbolje zna – bori se. Kako? Koracima, inatom i sa još jednim parom stvari koje se kod onih hrabrih obično vuku po podu.

Borac zimi

Nagla promena naše globalne klime dovela je do toga da na proleća i jeseni polako možemo da zaboravimo – tako će biti u ovom slučaju. Kraj oktobra, početak novembra koji prate one dosadne kiše znači da Borac mora obući majicu, ili jaknu. Eto, to je jedina razlika, sve drugo je potpuno isto. Krajolik se polako menja iz raskošne zelene u žutu i dalje u onu zimsku lišenu svih boja i živosti. Kapljice kiše postaju sve teže a vetar šiba listove bacajući ih pod Borčeve noge koje nemaju nameru da se tek tako predaju iako su stigle već do ozbiljnih godina. 10 stepeni, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0… počinju prvi snegovi koji su u stanju da zaveju i svaku želju za fizičkom aktivnosti. Ranije je ustanovljeno da je borba jedan neprekidan proces te Borac nema taj luksuz odmara. Tako je i u ovom slučaju – Borac korača dok se sneg pokorno sklanja ispred njega. Jer i sneg sluti da protiv njega ide jedna, ipak, mnogo ozbiljnija sila koja ne misli odustati lako. I tako Borčeva upornost traje sve do novog leta koje simboliše pun krug unutar koga se nalazimo svi, bez izuzetka i dodatnih epiteta.

Napisao sam ranije da borac i pobednik nisu isto. Razlikuje ih što borac mora da pretrpi poraz – da ne mora onda ne bi bio borac. Ali Borca upravo to izdiže iznad proseka koji gleda kroz prozor i slojevito se oblači čim temperatura padne ispod dvadesetak stepeni. U njegovom slučaju porazi su bolest, starost i prolaznost ovo malo vremena što nam je dato. Ali pobeda je u tome što korača – svaki dan, iznova, ponovo i opet. Uporan je u nameri da se ne preda tako lako. A mogao je sedeti kući i žaliti za nekim prohujalim vremenima u kojima je bio mladić. Mogao je sve to da radi… ali to je zona komfora, zona poraza i zona u kojoj postoji samo s i m sa r pre t. To, ipak, nije stil našeg Borca. Da čeka. I da vene. Ovaj borac ima veliko srce. Baš zato je svaki dan napolju. Dolazimo polako do zaključka da naš Borac, samim tim, svaki dan pobeđuje, a to dalje znači da je on ipak i pobednik. E, to je već retka osobina. Možda i najređa. Živeo Borac. Živeo Pobednik!

[ratemypost]