U onoj dalekoj, dalekoj galaksiji sa nama najdražom planetom sve zavisi od blagonaklonosti reka, ali i od ravnoteže. Na jedan jing uvek mora doći brat mu jang, crno ne bi bilo potpuno crno bez belog, jutro ne bi nikad osvanulo bez najtamnije noći i Brane nikada ne bi imao potpuni smisao bez svog takmaca koji egzistira samo nekih tridesetak metara dalje – ako bi stvari merili vazdušnom linijom. Savršeni sklad plaže potpun je tek kada na oba ulaza, odnosno izlaza postaviš Brana sa njegovom kafanom i Buću sa njegovim Alasom koji se zapravo i ne zove Alas već Fokus – da, dobro ste pročitali – Fokus. Dakle, malo poznati i nepriznati Fokus, odnosno opštepoznati i međunarodno priznati Alas postoje od pamtiveka – toliko dugo da je prosto nemoguće zamisliti nešto drugo na tom komadu zemlje. Prvi zvanični pomen grada Užica seže u 13. vek – stiče se subjektivno objektivni utisak da je i u toj dubokoj prošlosti obitavao Buća sa njegovim Alasom uslužujući onog Sklavka koji je nešto muljao sa Dubrovnikom. Dakle, Alas koji nikada neće biti Fokus stoji postojano još od nastanka planete – i samim tim zaslužuje da se nađe među legendarnim objektima uslužne delatnosti. Ali ovde nije reč o tome – već o onoj kosmičkoj ravnoteži koja je najvidljivija na gradskoj plaži u formi tri čoveka kojima, igrom slučaja, imena, odnosno nadimci, odnosno karakterne osobine počinju na slovo B – Brane, Borac i Buća. Ako si pomenuo jednog ili drugog, samim tim moraš i trećeg – takva su pravila kosmičke ravnoteže, nisam to sigurno izmislio.

Buća leti

Ajmo još jednom (poslednji put, nadam se) – srpski jezik otkriva svu svoju lepotu u njegovim akcentima i višeznačju – ovde se može pretpostaviti da Buća leti i to je ovoga puta baš tako; Buća stvarno ima mogućnost letenja, ali na nogama i oko stolova odavajući utisak da sve sto radi, radi sa lakoćom čoveka kome je ugostiteljstvo ušlo u krv. Ko zna, možda se Buća i izdiže iznad zemlje, ali to nek ostane samo u domenu sumnje na njegove skrivene super-moći. Leta na gradskoj plaži su duga i znaju da se rastegnu poput večnosti, baš toliko je večna i gužva u Bućinoj kafani jer kao što je rečeno – Alas je postavljen na drugu najbolju stratešku poziciju koja kontroliše sve ulaske i izlaske na i sa suncem okupane plaže. Dakle, većno leto traje sa večnom gužvom i večnim Bućom koji, večno nasmejan, levitira okolo većno punih stolova. Ali sve ima svoj kraj, pa čak i večnost,  odnosno leto. Dani se polako skraćuju kao što to obično biva. I kao što to obično biva dolazi ona,  takođe, večna zima sa svojim kratkim danima i prokleto dugim, najdužim, noćima.

Buća zimi

I još jednom (stvarno se nadam po poslednji put) – nagla promena naše globalne klime dovela do toga da na proleća i jeseni polako možemo da zaboravimo – tako će biti i u ovom slučaju. Kraj oktobra, početak novembra koji prate one dosadne kiše znači da se posetioci Alasa moraju obući slojevito kako savetuju stručni na čelu sa Nadom Macurom – eto, to je jedina razlika, sve drugo je potpuno isto – puni stolovi i Buća koji, nošen blagim smeškom, levitira oko istih – slojevito obučen, naravno. Krajolik plaže se menja iz raskošne zelene, u onu zimsku lišenu svih boja i tu su redom čika Brane u njegovoj kafani, Borac sa svoja dva štapa i Buća sa Alasom koji nikada neće biti Fokus – kosmička ravnoteža ne mari za godišnja doba, tačne nazive kafana i temperaturne razlike. Kosmičku ravnotežu interesuju samo ustaljene navike i lica koja uz te navike idu poput kakvih starih znalaca. Kada sabereš naviknutost sa autentičnim licima za rezultat se obično dobije harmonija koja je najvidljivija pored onog hemijskog jedinjenja sa jednim atomom kiseonika i dva atoma vodonika – povezanih u neraskidivim vezama.

Ali (eto ga opet to vec čuveno ali) niko nije rekao da je ravnoteža zacementirana i večna. Ona (ravnoteža) se non stop menja, oblikuje, raste, nestaje tek da bi nastala neka druga ravnoteža – ni bolja, ni gora već samo prilagodljivija novim okolnostima. Teško je to zamisliti, ali jedno sablasno jutro će odneti Branovu kafanu sa one savršene strateške pozicije; Borac će se sa njegovim poznim godinama boriti dokle god bude mogao i ostaće Buća kao amanet da je jednom sve bilo gotovo savršeno harmonično – sa kafanama i ljudima koji gradsku plažu čine skladnim komadom zemlje na plavoj planeti gde se sve vrti oko reka, ravnoteže i ponekog čoveka.

[ratemypost]