Desa, Milena, Mileva, Milesa, Ljuba, Cana, Vidica, Ruža, Nada, Buba Olge (obe), Rosa, Micojka, Leka, Vinka, Jela, Lepa…Babe. Moje babe. Naše babe! Od kojih su samo dve po krvi, a ostale po komšijski…i tu gotovo da nema razlike jer babe su babe – institucuje u rangu državnih. Konstantne u tvojim očima čiji položaj raste u srazmeri sa glavom koja ide ka oblacima – uopšteno rečeno, konstantne dok konstantno rasteš.
“Moja” ulica je uvek imala hroničnih problema sa prostorom. Između mnogobrojnih kuća i poneke zgrade uvek je postojala nasušna potreba za tim metrom prirode koju odma valja ukrotiti betonom. I autima. A prostora nigde. Trotoar u zakonskom minimumu. Rupa zato svugde. Zvuk točkova koji prelaze preko odvoda za kišnicu – konstantan. I između svog tog meteža: Babe! Konstantne – napisao sam tu reč, sada već, bezobzirno mnogo puta… Sve prisutne! Gospođe. Autentične. Međusobno mnogo različite. Mahom udovice. A opet nekako slične. Silne! Večne…Dobro, skoro pa večne. Nažalost. Opet to prokleto vreme. I još prokletija prolaznost. To se uvek ustanovi, gle ironije, sa protokom vremena koje obeshrabruje i one najupornije. Vreme koje ti se prosto ruga i kao da ti govori – nisi ni svesan koliko si prolazan. Ta igra mu dođe ko kad stopiraš, pa čekaš, čekaš…i najzad ti neko stane, srećan si, ali to traje samo do tačke B, odnosno do konačne destinacije. Elem, gde ono stadoh. A da, Babe…Institucije na kojima počiva bezbedosno-logistička baza čitavog komšiluka.
Vratite se na početak. Tu ćete videti napisano ime Desa. Skoro pa moja baba. Mislio sam da će večno sedeti na terasi sa koje se pruža odličan pogled na grad. Među njenim cvećem. Prelepim cvećem. Malo će pratiti sport. Malo više Novaka Đokovića…Pušiće. I biće Desa. Silna! Smirena. Jedinstvena. Mudra. Duhovita. Lagana. Večna! Dobro, skoro pa večna…Pozdrav Deska legendo!! Pamtićemo te mi koji još malo ostajemo ovde. Makar dok nas prolaznost ne pokupi.
