Grad je relativno veliko i stalno urbano naselje u kojem većina stanovništva živi od industrije, trgovine i servisnih delatnosti za razliku od sela gde je većina ekonomskih aktivnosti zasnovana na poljoprivredi. Grad možemo posmatrati još i kao skup međusobno povezanih simptoma koji tek zajedno čine jednu neodvojivu celinu. Grad je takođe i prinudno rešenje nastalo iz preke potrebe da uteknemo od opasnosti koje za sobom nosi spoljašnji svet. Gde je preka potreba tu se obično nalazi i jedan grad sa svim pratećim elementima koji čine život. Gde je život tu su, naravno, i ljudi. Dalje – gde su ljudi tu su taksisti i pešaci. Krug simptoma se završava negde kod krajnosti koje ne mogu postojati jedna bez druge. Kao i uvek. I kao i uvek iz sukoba se rađaju najčvršće veze.

Odakle početi? Pa prvenstveno od rupe u koju je neko odlučio da smesti grad. Ida tu rupu ispuni automobilima i ljudima. Do vrha! Tu valja dodati i nekoliko fabrika koje su zauvek ugašene. Svi ti parametri uspeli su da stvore posebne ljudske podvrste – taksiste i pešake. Obe podvrste egzistiraju jedna do druge. One, takođe, ne mogu ni da postoje jedna bez druge. Vole se i mrze istovremeno. Razumeju se samo u međusobnom nerazumevanju. Deo su krajnosti bez kojih bi kosmička ravnoteža bila zauvek narušena. Upoznajmo ih samo da bismo ih bolje (ne)razumeli.

Ime mi je Zoran, al’ me svi znaju k’o Zokija taksistu, Zofa, Zokina… Radio sam u Prvom Partizanu, tad sam bio gospodin, sada sam taksista. Taksista je titula, način života i stanje uma. Poslednjih 15 godina bavim se ovim poslom i svega sam se nagled’o i nasluš’o. Ne bih o tome jer  dao sam zavet ćutanja, al’ ako imaš vremena sve ću ti ispričati. Jutra mi počinju jakom crnom kafom i Hercegovačkim duvanom koje gustiram uz pogled na ponos rumunsko-francuske auto industrije. Ponos je takođe ruska reč i za…ne bi o tome naglas. Vozim crvenog Dajca koji mora da ide na servis svakih mesec dana – menjao sam lamele, diskove, viljuške, kočnice, volan i limariju, reglirao sam trap, stavljao novi auspuh, amortizere – sve zbog kvalitetnih puteva i još kvalitetnije magistrale. Kako stvari stoje promeniću i mog Dajca, ali ne još jer on me razume bolje od moje žene. Posao ide slabije jer svi danas voze taksi – ima nas više nego u Njujorku, ali ne žalim se jer živim ko car – ili makar ko prosečni taksista. I tako, po potrebi sam sve –psiholog, pop, meteorolog, lekar, fudbalski trener, marketing guru, politički analitičar i advokat… mogu da saslušam i da dam savet – čak iako ti ne treba. Najbolje je kad mušterija ćuti, ali i kad progovori o vremenskoj prognozi – tad se palim i u stanju sam da noć i dan razgovaram o kiši, suncu, snegu ili bilo kojoj drugoj elementarnoj nepogodi. Nemoj me samo pitati ima li posla, onda mogu da vozim do Marsa uz usputnu priču o istoriji taksi usluga i zaverama koji moćnici kuju protiv nas. Znam svaki trač i pre nego što uđe u kateogriju trača – ali, kao što sam rekao, ne bih o tome, bar ne dok taksimetar ne otkuca zadovoljavajuću cifru. Najgori su pešaci, ne volim ih i nikada ih neću razumeti. Svet bez pešaka bi bio najsrećnije mesto. Svet bez užičkih pešaka bi se zvao raj u kome bi sve počinjalo i završavalo se pitanjem – ima li posla?!

Ime mi je Dragan, ali me svi znaju kao Dragan – mom imenu ne treba nadimak. Radio sam u Valjaonici i nikada nisam seo za volan, volim da pešačim, zdravije je ako ništa. Koračam svakodnevno  i to radim u inat svemu i svakome. Najmilije mi je da iznenada pređem ulicu. I to van pešeačkog prelaza! Trotoare ne priznajem jer oni u gradu postoje samo kao parking mesto. Ali zato ulica – nju delim sa taksistima i ostalim vozačima koji nisu taksisti. Smatram da sam učesnik u saobraćaju iako koristim samo sopstvene noge. Jesam li rekao kako najviše volim da iznenada izađem na ulicu? A da, već sam to saopštio, ali nije zgoreg ponoviti. Naprasni prelazak van pešačkog posmatram kao disciplinu koja se mora ustanoviti na sledećim Olimpijskim igrama – smatram da sam najbolji u tom ekstremnom sportu. Uživam i da se bavim pentrenjem po ulicama koje prkose svakom razumu, logici i gravitaciji. Vešt sam i u preskakanju mnogih rupa u asfaltu – što je rupa dublja to je veći izazov za mene.  Ipak, najviše preferiam preskakanje rupa sa opterećenjem, to jest sa punim kesama u rukama. Najmanje uživam u pogledu na taksi vozila. Taksisti su najgori ljudi na svetu. Provereno! Svet bez taksista bi bio najsrećnije mesto. Svet bez užičkih taksista bi se zvao raj u kojem bi svi išli sredinom ulice i istu prelazili gde i kako hoćemo. I što je najvažnije, u tom raju lišenom taksista bilo bi zabranjena sledeća pitanja – ima li posla i ima li vrućine?!

Skup međusobno povezanih simptoma koji čine jednu celinu su upravo Zoki i Dragan koji nema nadimak – povezani i složni u (ne)razumevanju jedan drugog.  Zoki i Dragan su  grad. Grad je takođe i prinudno rešenje nastalo iz preke potrebe da uteknemo od opasnosti koji za sobom nosi spoljašnji svet. Gde je preka potreba tu je obično i jedan grad sa svim pratećim elementima koji čine život. A gde je život tu su i ljudi. Dalje – gde su ljudi tu su i taksisti i pešaci – užički taksisti i pešaci. Razumimo ih… Razumimo nas jer to smo mi.

Napomena – svi likovi su izmišljeni, ili možda nisu, ali ako jesu svaka podudarnost sa stvarnošću je krajnje slučajna.

[ratemypost]