Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Auto

Kolumne

K.O.Š

  •  
  •  
  •  
  •  

Nisi ni trepnuo a već dosađuješ sa pričama kako je bilo nekada. Omatorio si a nisi ni siguran kada se dogodilo tako nešto

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Dizajn: uzice.online
  •  
  •  
  •  
  •  

Ma nema šanse da ću ikada zaboraviti taj teren. Sve drugo podložno je trajnom brisanju iz memorije, ali to igralište nikada neće iščileti iz glave. Bar se nadam da neće. Nije to nikakav poseban teren, pun je neravnina i rupa u kojima se voda nakuplja već posle prvih kiša. Ako bi bilo neko takmičenje u izboru za mis terena, ovaj bi se ugnjezdio negde na sredini, bliže dnu. Vadi ga samo zato što se nalazi unutar Osnovne škole koja je oivičena mnogim zgradama i kućama koje su, opet, sagrađene na brdovitom terenu. Sve to govori da je tu bilo mnogo klinaca. Bilo – to je ipak ključna reč koja se u gramatici javlja još i kao tužni perfekat. Da taj teren može pričati ne bi se zaustavio. A ništa specijalno tu nema kao što već rekoh – beton okružen starom metalnom ogradom. Takođe, tu su i dva gola koja stoje tako od postanka sveta.

Od postanka sveta datiraju i dva koša, odnosno konstrukcije. Nikada, ponavljam, Nikada, za svog života, nisam video da se tu igra košarka. Razlog je jednostavan – Iz nekog razloga nikada oba koša nisu bila u funkciji. Ako jednom nije bila otkinuta tabla, ili obruč, onda je ovom drugom sve to falilo. I svi su izbegavali koš koji se nalazio dalje od puta. Stvarno je bio nekako stran – Izgledao je neprirodno, odnosno kao da ga je neko postavio tu mimo svake želje i volje. Tako su se i ophodili prema njemu. Zato se na tom terenu preferirao isključivo fudbal i basket. A basket je bio paklen i trajao je od jutra do mraka. Od ranog proleća, do pozne jeseni i prvih snegova basket se igrao non-stop, u svakoj prilici, uprkos i u inat svemu. Sve do jednog momenta kada je prestao da se igra. Tek tako, bez najave i upozorenja. Ondašnji klinci prerasli su u momke, momke interesuju druge stvari, nove klince treće… I tako se koš izgubio u interesovanjima i stvarima, ostavši prepušten na milost i nemilost vremenu. A vreme, kao što znamo, ne prašta nikome, kamoli ne jednom običnom košu. I tako su prolazili dani, godine, decenije, vekovi, milenijumi… prvo polako pa onda sve brže i brže kao što to obično biva. Već sam navikao da na košu nema nikoga, ili skoro nikoga. Ipak, sve je podložno promeni, pa čak i navike, odnosno prizori kojima tako tvrdoglavo robujemo.



Sve što je trebalo da se dogodi je jedno prohladno veče u decembru. Pravo vreme u pravom mesecu. Koračao sam ulicom boreći se sa maglom koja je tako čest gost naših kotlinasto-brdsko-planinskih krajeva. Mogao bi i da kažem pre  domaćin nego gost jer magla je konstanta svih onih turobnih meseci posle oktobra a pre aprila. Magla praćena smogom je simbol grada koji se može videti isključivo onda kada merač čistoće vazduha pokaže otrovno crvenu boju. Magla i smog stoje rame uz rame sa tvrđavom, Đetinjom, kanjonom, komplet lepinjom, plažom, Branovom kafanom, Alasom, Beglukom, Sivonjom i Karlom na trgu… Nažalost.

No, vratimo se ipak onom ne tako lepom,najlepšem terenu koji se nalazi u okviru, četvrte po redu, Osnovne škole. Ponoviću još samo jednom za slučaj da je neko zaboravio – Koračao sam ulicom kada se  odjednom začu prigušeno tup, tup, tup. To tup, tup zvučalo je tako daleko dok se bojažljivo probijalo kroz sivu zavesu neimenovane zimske noće. Kako sam prilazio terenu tup, tup postade mnogo jasnije. Odjednom se začu i ftiš (ipak ne mogu bolje reprodukovati zvuk pogodka “bez koske“). Nema sumnje, neko je šutirao na koš. Konačno. Najzad! Dosta je vremena prošlo od kada sam poslednji put čuo nešto slično. Decembarsku izmaglicu presekla je silueta – jednina. Ali i ta jedna jedina silueta bila je sasvim dovoljna da obezbedi sigurno funkcionisanje starog dobrog koša. Morao sam da se pridružim svetom činu šutiranja, toliko sam bar mogao da učinim. Silueta se ubrzo pretvorila u jasnu figuru tinejdžera. Videlo se odmah da trenira, imao je dobru tehniku šuta i već se bližio visini koja teži da bude iznad proseka. Nije bio mnogo začuđen ni što sam ga pitao da “pucam“ sa njim. Izgledao je kao da jedva čeka da mu se neko pridruži. Kazao je i da od njegove generacije nema ništa jer su svi zauzeti socijalnim mrežama, igricama i socijalnim mrežama. Njega to, sa druge strane, ne interesuje. Više ga je interesovao levi ulaz, horog, niski post, “fade awaу”i hoće li predstojećeg leta porasti još 10 santima. Pitanja, pitanja i slatke nedoumice koje najbolje pristaju mladim danima. I tako je te decembarske večeri koš oživeo. Bar za kratko bila je rasterana magla sa pustog terena. Izgledalo je sve kao nekada. Naglašavam – Izgledalo je, ali nije bilo ni nalik. Nikada ništa ne može biti isto jer vreme ne dozvoljava takve anomalije. Ali bar se opet čulo tup, tup, tup i ftš u zavisnosti da li šutira on, ili dang (onomatopeja  promašaja) ako bi šutirao onaj koji koš pamti iz njegovih slavanih dana. Te večeri između njih dvojice razastro se generacijski jaz koji bi bio vidljiv svuda sem na tom, ne baš lepom, najlepšem terenu na svetu. Lepota je ipak krajnje subjektivan osećaj koji varira u zavisnosti od emocije koja ide uz taj pridev. Ključna je naravno i razdaljina koju emocija mora da prevali kako bi, najzad, došla do dvofazne mišićne pumpe koju znamo još i kao srce. U prevodu – što je udaljnost manja to su nam stvari lepše. I nijedna magla ne može sakriti tako nešto.



Ova priča nije posvećena samo jednom starom košu i terenu. Ne, ne… mnogo veće stvari odvijaju se iza obruča. Te stvari se događaju dok život rutinski juri kao muva bez glave. Nisi ni trepnuo a već dosađuješ sa pričama kako je bilo nekada. Omatorio si a nisi ni siguran kada se dogodilo tako nešto. Niko te nije upozorio na to stanje zvano matorost. Nije ti dat čak ni bilo kakav nagoveštaj, ili uputstvo za upotrebu. Samo se dogodilo, gotovo preko noći. Baš kako i treba da bude mamicu mu njegovu. Koš je u ovom slučaju korisna metafora za onu glupu nostalgiju, ne tako glupa sećanja, prolaznost, nove klince sa novim navikama… i za život u kom jedan ne može da pogodi, dok drugi vežba levi ulaz čekajući leto sa novih desetak santima na svom kontu. Između toga nema ništa sem tup, tup, tup, tup, tup u decembarskoj noći.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

FacebookWhatsAppViberEmail
REKLAMA
1 Komentar

1 Comment

  1. Jasminka Nikolic

    19/01/2020 at 5:11 pm

    Prelepo! Istinito, sveobuhvatno, siroko, pomalo tuzno, ali, optimisti kao ja, vide i svetlo na kraju tunela u vidu jegdnog tup, tup u decembarskoj maglovitoj noci. Bravo !

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail