Kiša je ( ). U ovom slučaju prazan prostor je ostavljen sa jasnom namerom. A ona, namera jelte, je da dodate po svom nahođenju šta za vas znači kiša. Kiša za svakog nije ista. Sa druge strane, za kišu smo svi isti. Neko je jedva čeka, drugi pak ne nože da je smisli i voleo bi da stane i pre nego što je počela. Ali kiša je jako bitna za nas. Bez nje svet bi bio lišen boja. I života! Zato je kiša uvek dobrodošla, čak i onda kada dobrodošla nije. Kao da se mi tu zapravo nešto pitamo.
Valja primetiti kako tolerancija na kišu opada sa godinama. Kad si mlad, u svemu nalaziš oduševljenje, pa i u prolećnim kapima. Ispravka, pogotovu u prolećnim kapima. Kako matoriš, to oduševljenje postepeno opada i na njegovo mesto dolazi beskonačna briga: o tome hoćeš li se prehladiti, da li će ikada stati, da li si zatvorio prozore…i tako u nedogled. Mladost o tome ne razmišlja preterano; kratkotrajnoj mladosti je bitniji dati momenat što će se i dokazati u rečenicama koje slede.
Iz kafane kod Brana pruža se odličan prizor na Plažu kroz sva godišnja doba i to je činjenica. Ovaj put padala je prolećna kiša pred kojom se svi matori sklanjaju, a mladi hrabro ostaju da kisnu. Gunđanje u kafani govorilo je u prilog tezi kako tolerancija na nebeske kapi opada sa godinama. Tamo kod ljuljaški stajala su jedan, dva, tri, četiri.. tinejdžera, ili dva para. Samo su tako stajali, ispod kiše, lišeni bilo kakve zaštite od nepogoda i briga zrelih godina. Kisnuli su zato što su tako hteli. Kisnuli su zato što su tako u mogućnosti.
Odjednom, dvoje od te četvorke se odvojiše. A zatim se uputiše ka terenu koji je bio još izloženiji kišnim kapima. Počeo je performans koji je mogao potrajati satima ako treba: igrali su, jurili se, grlili, plesali… i tako sve ispod prolećne kiše koja je pratila njihov ritam mladih godina. Onaj drugi par je pak stajao čvrsto zagrljen; da im je neko predložio da večno ostanu tako garantujem kako bi bez razmišljanja prihvatili to. Za 10 godina od tog dana bi već porazmislili. A za 15? Stideli bi se svog zagrljaja dok žure kući kako bi se što pre osušili. Izgleda da i večnost ima određeni rok trajanja. Odjednom kao što to obično biva, kiša je polagano prestala da pada. I kao što to obično biva pojavila se duga. Za kišom su ostale mokre ulice, klupe, zemlja, grad i četvoro zadovoljnih tinejdžera. A da, tu je bila i kafana, odnosno njeni posetioci. Možda malo ljubomorni na mlade godine. I na kišu koja ne pada isto svima, čak i kada pada po svima. Ali ipak, nije do kiše koliko je do nas. Kiša je tu da pada. Mi smo tu da kisnemo.. ili da se krijemo. Dakle – Kiša je ( ) dodati po svom nahođenju.
