Kako je samo dobro kada imaš svog komšiju. Ličnog komšiju. Personalnog komšiju. Komšiju koji zimi nestaje, a pojavljuje se sa prvim sunčanim danima – kao i svaki pravi vesnik proleća. Komšiju koji zna kada si došao. Komšiju koji zna kad, kuda i zašto si otišao. Komšiju koji nestrpljivo čeka tvoj povratak, baš tamo gde si ga i ostavio. Komšiju koji se razume u vremenske prilike, sport, aute, kamione, istoriju, medicinu, astronomiju, kosilice, trimere, veštačku inteligenciju, geografiju, balet, obligaciono pravo, mehaniku, statiku, kibernetiku, mostove, betone, programiranje, kvantnu fiziku, biologiju, građevinarstvo, antropologiju, muziku, film, preciznu mehaniku, termodinamiku, hortikulturu, geopolotiku i samo politiku. Komšiju koji je uvek tu, čak i kada nije, a tu je gotovo uvek. Komšija nije samo puko zvanje, već stanje uma. I institucija! Znak uzvika je uvek valjan izbor za kraj jednog pasusa koji služi samo kao uvod u ovu komšijsku priču bez kraja.

Geografska pozicija našeg grada je kao stvorena za mitskog Komšiju. Mnogo ljudi na malo prostora. Malo privatnosti na mnogo ljudi. I sve to u rupi, gde su kuće jedna preko puta druge, jedna ispod druge i jedna na drugoj. A da, tu su i mnogobrojne zgrade tek da upotpune priču. Iz svega navedenog može se izvesti zaključak da je Užice kao stvoreno za Komšiju. Rupa sa hroničnim nedostatkom prostora, trotoara, parking mesta… i puna Komšija. Do vrha! Da li naš Komšija ime ime? Legitimno pitanje. Težak odgovor. Negde se javlja kao Zoki. Drugde kao Dragan. Ili Mlađo. A možda Neđo?! To su varijante imena koje služesamo kao dodatak na titulu. Komšija sve zna. I dovoljno je glasan da svi to čuju. Komšija obožava tišinu nedeljom ujutru, jer zna, prosto zna da je taj vrlo kratak momenat spokoja kao stvoren za njega. Kako se zove tvoj komšija? Kone, komšo, konce… Svejedno je, jer sve to naziv za istog čoveka koji boravi u različitim osobama. Komšiji ime ne treba. Ali mu treba penzija! Toliko mu malo fali. I ti to moraš da znaš. Sa Komšijom odrojavaš sitno dok zajedno računate koeficijent koji dalje delite sa postojećom inflacijom i kursom evra. Godine idu jedna za drugom sve dok ne dođe najzad ta, sudbonosna, penzionerka. Rekao sam već da je Komšija stručnjak i za vremenske prilike, između ostalih ekspertiza. “Red je da otopli…”; “Ubi suša…”, ;”Dojadi kiša..” ; “Valja ovaj sneg da natopi zemlju”… sve su to samo neke od varijacija koje nećeš čuti na vremenskoj prognozi. Ali hoćeš od Komšije. I tu nema greške, jer je on uvek u pravu. Čak i kada nije. A nije, čak i kada jeste.

N… to je prvo slovo iza kog se krije moj, lični, komšija. Svoje prve penzionerke dane provodi u laganoj šetnji, pivu, raznim teorijama zavere i fudbalu. Vremenske prilike su mu pasija, ekspertiza i hobi. Prognoze ne gledam, aplikacije sam izbrisao, jer imam dnevni izveštaj o meteorološkim prilikama, atmsferskom pritisku i izgledima za buduće dane. “Moj” Komšija voli svoj auto i mnogo mu je žao što ga ne vozi kao pre.

On ne priča, već se dere… a ćutanje mu je kazna. Nestrpljivo čeka lepo vreme kako bi išao gde hoće. A kad, najzad, dođe to lepo vreme ne ide daleko od svoje baze. I sve zna. Jer to je pravi komšija. Tu a nikad preblizu. Nenametljivo nametljiv. Sveprisutan. Znatiželjan. Nezainteresovan. Svet bi bio jedno ružno mesto bez Komšije. Mog Komšije. Tvog Komšije. Našeg Komšije. Živeo večni Komšija! Čak i nedeljom ujutru. Dobro, nećemo preterivati, nedelja je ipak namenjena za odmor od svega. Dakle, živeo večni komšija svim danima osim nedelje.