Zaprati nas #uziceonline



Logo

REKLAMA

“Kinder

REKLAMA

“Kantina“

Kolumne

Lav

Semenke, kikiriki, pivo i sokovi… slane zanimacije i tako u krug: godinama, decenijama i vekovima čini se

Objavljeno

Fotografija: Tungh Minh

Postoje te neke stvari koje su sigurne na ovom nesigurnom svetu… i u njegovim još nesigurnijim vremenima. Ne pitaš se da li će osvanuti jutro ili pasti noć, jer i pored najveće sumnje na kraju se ipak to desi, baš kao i svaki put do sada. Smena godišnjih doba je takođe sigurna… ako preguraš dugu i napornu zimu naravno… ali proleće će doći, sa tobom ili bez tebe, jer stvari koje su sigurne nemaju vremena za čekanje na prolaznog čoveka. Šta je još sigurno? Toliko sigurno da kada ugledaš tu pojavu ni ne pitaš se kada si je zapravo prvi put video. I sam znaš da kada bi počeo da prebiraš po sećanjima morao bi da odeš duboko u prošlost; odnosno sve do kolica, prvih zuba i usranih pelena. Šta je to toliko egzaktno da zapravo obezbeđuje savršeni poredak u univerzumu? Pa Lav – i to ne obični, dosadni lav, kralj džungle i savana… već malo egzotičniji, dvonožni Lav – kralj stadiona i hala, odnosno njegova pletena korpa puna slanih zanimacija i sporta za zube na svim, SVIM, S-V-I-M, sportsko – kulturnim manifestacijama.

Pokušao sam da se setim kada sam prvi put video Lava i naravno čuo njegov gromki glas koji se kao večna mantra ori akustičnim halama i nešto manje akustičnim stadionima Užica i okoline. Prva nejasna slika bila je ružno i prohladno vreme koje kao da uvek vlada kada god igra Sloboda. Spustila se magla do betonskih i drvenih tribina staroga stadiona na kome ne može biti više od stotinjak ljudi promrzlih ruku i zadnjica koje greju stare, nikad bačene, Politikine novine iz ratnog perioda – spremljene samo za prilike loženja vatre i posete osrednjim sportskim manifestacijama. Nisam mogao imati više od desetak godina, tada se sve čini mnogo većim i bitnijim nego što zapravo jeste, fatamorgana ranih godina. Stadion je bio najveći stadion na svetu a Sloboda najbolji klub koji samo silom prilika tavori u trećoj ligi. 0-0 je bio rezultat, to sigurno znam jer sam sedeo ravno ispod semafora. Dakle, pozna jesen bez golova, nekolicina ljudi, magla, hladnoća, deda koji sedi pored mene ubeđen da i dalje gleda Pelea i Ferenca Puškaša… cela slika odiše monotonijom kada vreme stoji čak iako mi nekud namerimo da pođemo. Odjednom, čuo sam glas – prvo izdaleka pa sve bliže i bliže poput tutnjave oluje ili rike divljih zveri u džunglama. Semenke, kikiriki, sokovi i tako u krug… Glas se probijao kroz maglu i polako otkrivao blago pogrbljenu priliku čoveka, u ruci je nosio pletenu košaru punu raznih đakonija koje služe da prekrate ono ustajalo vreme izazvano lošim vremenskim uslovima… i još gorim fudbalom. Semenke, kikiriki, sokovi i tako u krug… kroz maglu i sećanja. Atmosfera se odjednom promenila jer usled monotone predstave na terenu svi su čekali njega, Lava, koji je došao sigurno baš poput proleća na primer, samo ovo je bilo neko bučno i naizgled mrzovoljno proleće, proleće koje najviše voli da odbrusi i vispreno odgovori na svaku upućenu prozivku. Oni teški oblaci su se razmakli, magla se automatski digla i Sloboda je konačno dala pogodak.. želim verovati da je sve to zbog čovekolikog Lava i njegove sreće koju je delio šakom i kapom… uz određenu novčanu nadoknadu razume se.

Slika druga, Hala sportova nekog neimenovanog dana, ko zna koje godine. Jedina razlika od prvog sećanja je što je sad makar toplo i naroda ima toliko da se čini kako je u malu i neizglednu halu stalo milion ljudi. Ovaj put su na terenu bile odbojkašice Jedinstva, odnosno slavna generacija koja je tih godina vladala ženskom odbojkom. Da, tu su bili i neizbežni trubači sa limenim orkrstrom koji je decibele dovodio u trocifrene brojke. Savršeni nesklad sporta, buke i muzike morao je da upotpuni on, Lav svojom pojavom koja se prikriveno čekala da li će i kada doći. Sve sumnje su otklonjene onog trena kada se kroz masu mogla videti poznata slika sredovečnog čoveka koji sa sobom pletenu košaru ispunjenu stvarima koje se tako dobro slažu sa svakom sportskom priredbom. Išao je polako, čineći celu manifestaciju još većom, nestajao je iznenada tek da bi se opet stvorio kada se najmanje nadaš, sve to je radio mrzovoljno a opet nekako lako, kontra svakoj kontradiktornosti.

Slika treća, moralo je da prođe mnogo vremena kako bi treća slika uopšte nastala. Godine su prolazile, prvo polako pa sve brže i brže… baš kako treba da bude mamicu im pokvarenu. U međuvremenu, i utakmice su se nizale kao na traci, nijedna nije prolazila bez Lava, sigurnog kao dan, kao noć ili kao dolazak nekog godišnjeg doba. Lokacija za treću sliku bila je (opet) Hala, odnosno košarkaška utakmica koja se odigravala neimenovanog, skorašnjeg, dana. Prošla je jedna četvrtina, Lava nije bilo, prošla je i druga četvrtina, nisam čuo onaj željeni glas sa poznatom mantrom. Došlo je poluvreme, ok sad mora doći, ali njega i dalje nije bilo. Odjednom, počeo sam preispitivati veru u sigurni poredak stvari. Ako Lav sada ne dođe da li to automatski znači da će i svanuće novog jutra biti dovedeno u pitanje?! Izgleda da za nas prolazne ljude nema mesta u toj igri sigurnih stvari. Suvišni smo i krajnje nebitni…prokleti da smo mi i naša želja za slanim grickalicama. Ali onda se nešto začulo u daljini… Kikiriki… Sokovi… mantra je ovog puta bila kratka i znatno tiša, ali ipak se čula. Univerzum je bar još ovaj put bio u skladu. Silueta je otkrivala sada već starijeg čoveka, umornog od pobeda i poraza kojima je morao da prisustvuje zarad lične egzistencije. Nekoliko puta je ponovio skraćenu verziju mantre, a zatim ćutke prošao tribinama, na starim Politikinim novinama sada su sedeli neki novi klinci – i oni će takođe svoja sećanja uskladiti uz pogled na čoveka zvanog Lav koji radi ono što je radio čitavog svog života. I to što radi bitno je, vrlo bitno, jer da ga nema ko bi se sećao, i pamtio… A kada pamtimo večnim činimo obične ljude koji neobično boje svaku monotoniju niželigaških utakmica. I života.

Semenke, kikiriki, pivo i sokovi… slane zanimacije i tako u krug: godinama, decenijama i vekovima iz hale na stadion i obrnuto – sa stadiona u hale; uz pobede, nerešene ishode i te neizbežne poraze. Lavovski, nema šta.

Piše: Dušan Raičević

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Popularne