Godina može biti 2006. sećanja su, naravno, podložna nestajanju sa protokom vremena koje tako oholo briše sva ona lanjska leta ispunjena ličnim i varljivim utiscima. Dakle, godina je valjda 2006. a lokacija je magistralni put na potezu između Sevojna i Užica – u to sam već siguran. Dodaću još prašnjavi i rupama ispunjeni magistralni put koji je preživeo još jednu zimu sa velikim snegovima i nemarnim ljudima. Čekao sam autobus koji je poput svakog autobusa tih godina tvrdoglavo odbijao da dođe na vreme. A kada bi ga najzad ugledao kako žurno izlazi iz krivine uvek je više nalikovao čoveku koji kasni i koji je upravo spreman da izusti još jedan najgluplji razlog zašto i ovaj put nije došao na vreme – ee buraz,  nećeš verovati šta mi se dogodi… a nikad se ništa ne dogodi jer kašnjenje je samotrening za razvitak bujne mašte gde se nepredviđene situacije uvek dogode kada (ne) treba. Ovo čekanje se razlikovalo od svih prošlih čekanja jer se karoserija dotrajalog autobusa sa ljudskim nalikom griže savesti nikako nije pomaljala iza krivine. Prošlo je 30 minuta – ok stićiće, treba verovati… Prošlo je 45 minuta – saće, samo što nije, treba verovati u čuda – ponavljao sam kao mantru u koju nisam ni sam verovao. Prošlo je 50 minuta – šta ono čekam? A da Raketin autobus model harmonika.Prošlo je sat vremena – neće doći, jebi ga…vreme je za plan B.

U čemu se sastojao plan B? Ruka je ispružena u vazduhu dok palac tugaljivo štrči u vapaju ne bi li ga neko, nekada ugledao zatim stisnuo kočnicu i stao. Imajte na umu da je godina 2006. i samim tim broj automobila po ulicama je značajno manji nego ove tekuće 2021. kada ulicama vlada metalik sivi model Alfa Romeo 147.  sa euro 3 motorom naravno.

Vreme je rutinski prolazilo neobazirući se na sva čekanja ovoga sveta – autobus se nije pojavljivao, nasumični vozač automobila nije želeo da stane svom pešačkom sabratu; situacija je bila krajnje obeshrabrujuća. Prošla su čitava dva sata od momenta kada je po redu vožnje Raketin autobus trebao da se pojavi – nisu ni sve rakete iste jer te 2006. godine neke rakete nisu imale love ni za gorivo.

Odjednom, čuo sam buku koja dolazi sve bliže i bliže i bliže i bliže… nalik tutnjavi letnje oluje koja sa sobom nosi one kratkotrajne ali burne nepogode. Iz krivine je izletela, da baš tako, izletela, Zastava 101 ostavljajući za sobom prašinu i izduvne gasove koji su pretili da probiju ozonski omotač. 101 – ca je uhvatila pravac i momentalno se stabilizovala zaboravljajući na bilo kakvu krivinu. Oteo mi se osmeh ponosa na domaću auto industriju jer nisam verovao da smo u stanju napraviti ovakvo remek delo koje se poput zmije izvijalo i savijalo po potrebi. Auto se zaustavio pod ručnom, nisam očekivao da će iko ikada stati, ali ova 101- ca je stala, najzad. Najzad! Malo sam ustuknuo jer ko ne bi uradio isto na takav teatralan upad. Prozor se lagano spuštao otkrivajući sasvim iznenađujući i nadasve neočekivan lik. U pitanju je bila starija gospođa sa fušerski napravljenim Ferari naočarima koje je lagano, šmekerski podigla na teme. – Mali, oćeš do grada? – upitala me je. Moje iznenađenje mi nije dozvolilo da izustim ništa više od jedina moguća dva slova – da! A mislio sam – da…vozi me do Marsa ako treba.  Ušao sam u auto i sada sam mogao malo bolje da osmotrim mog vozača vragolastog osmeha. U pitanju je bila gospođa 60-ih godina, njene ruke su odavale utisak da je prošla sve i svašta dok je noge krasila egzotična kombinacija sportskih patika Vink i vunenih čarapa. 101 – ca je uzletela u orbitu svetlosnim ubrzanjem  – rutinski je šaltala između brzina; gas, međugas, kočnica, kvačilo… Zastava je guslala, ojkala, pevala i to izvika u skladu sa zemljom svoje proizvodnje. Ja sam Ljuba, baba Ljuba – najzad izgovori istom melodikom kao kada bi se predstavio Džejms Bond a zatim nastavi u istom tonu – sad šmugnuh pandurima, uh kolko ih ne volim, non top me zajebavaju… nakratko ućuta a zatim nastavi – moj ti je moto sledeći: pijem pivo i jebem sve živo! Nasmejah se potvrdno klimajući glavom.  – Radila sam u Slogi ko kuvarica i svega sam se nagledala, ne mogu oni zajebanta da zajebavaju – pod oni je verovatno mislila na saobraćajnu policiju. Još malo je govorila o tome kako su oni ravni nuli i kako je ona to jest Baba Ljuba car a zatim je naglo ukočila. Na sledećoj stanici je pokupila još dvoje ljudi koji su poput mene čekali ono što nikada neće doći. Na sledećoj stanici još troje… i svi su imali taj luksuz da se voze po ceni karte što je i jasno stavljala do znanja, pa posle par trenutaka ćutnje – ma daj kolko imaš, zabole me… Auto je bio pun, ali nekako se uvek stvarao prostor za tog još jednog koji je naravno znao lik i delo iza imena Baba Ljuba. A ona je znala svaki trač, znala je šta se događa u Valjaonici, Prvom Partizanu i bolje od direktora. I sve je to radila dok je rutinski šaltala između brzina, gledajući sve vreme iza sebe u paranoičnoj potrazi sa policijom koju nikako nije volela. Došlo je vreme da se rastanem od Baba Ljube jer sam se polako približavao svom odredištu. Iz plitkih džepova sam izvadio sve što imam, dok sam izlazio iz auta mogao sam čuti još samo kako mi govori – pijem pivo, jebem sve živo – uz gromoglasni smeh i motor koji je napravljen po recepturi domaćih majstora samoupravnog soc. realizma. Automobil je otišao ostavljajući iza sebe prašinu, dim i jednu mladu glavu prepunu utisaka.

Godine su prolazile, prvo polako pa onda sve brže kako to samo godine umeju da rade – prepredeno i neobazrivo. Baba Ljuba nikada nije iščilela iz sećanja jer autentični likovi nemaju tu negativnu osobinu lakog zaborava.
20…može bit… 18. stvarno nije bitan tačan datum kada pišem o vanvremenskoj Baba Ljubi.

Ovoga puta sam bio na onoj drugoj deonici magistralnog puta – dakle negde između Zlatibora i Užica. Situacija je bilna bolno slična sa onom nekom lanjskom godinom, jedini izuzetak je bio povećani obim metalik sivih automobila sa euro 3 modelom motora, ali šta to vredi kada niko neće da stane. Iz zaprepašćujuće iste krivine, izleteo je auto gotovo istog zvuka… namerno pišem gotovo istog jer ovoga puta to više nije bila Zastava 128 već Citroen Sakso 1.5. dizel bezobrazno i bezobzirno spušen u pretećem izgledu polovnjaka do 1000 evra budžeta. Prozor se ovoga puta otvorio polu automatski, polu manuelno… lagano otkrivajući sada već čuveni i poznati lik nasmejane Baba Ljube, sa skoro istim naočarima i prvom rečenicom – Oćeš do grada, vozim po ceni karte – momenat ćutnje pa onda i to neizbežno – daj kolko imaš, zabole me… Sve je stalo u te dve rečenice koje su se proširivale srazmerno sa brojem ljudi u kolima. I uvek je isti zaključak – ne mogu oni meni ništa… I zaista, izgleda da Baba Ljubi ONI stvarno ne mogu ništa. Bar dok god bude imala snage da šalta po brzinama i drži volan.

Između 2006. i 2018. stalo je mnogo toga i kod mene i kod Baba Ljube pretpostavljam, ali osnova se nije promenila. Baba Ljuba je bila isključivo i samo Baba Ljuba – neki bi rekli nešto starija, ali to je neproverena glasina pa je stoga bolje napisati mudrija! Ja sam i dalje bio ja  – takođe nešto stariji, gluplji, sa par saobraćajnih nesreća između,nekoliko životno kritičnih situacija gde je pravo čudo kako prekostadoh i sa onim istim ispruženim palcem u želji da konačno neko stane. Putevi su nam se ponovo ukrstili u onim zamršenim igrama sudbina gde se sve može posmatrati samo kao jedna velika anegdota.Dugo nam je trebalo da se sretnemo. Ili je možda bilo pravo vreme? To ne možemo znati ni Baba Ljuba ni ja. Odgovore valja potražiti na nekim mnogo daljim meridijanima gde ulicama ne krstare Alfice, Citroeni Sakso ili bilo koji drugi metalik sivi automobili u vrednosti do 1000e sa Euro 3 motorom.