Ljuljaška

Sećanja su varljiva rabota

Podeli vest:

Facebook
Telegram
WhatsApp

Sećanja su zajebana stvar, baš zato što su tako individualna i krajnje lična. Često su varljiva, ili tačna, zavisi iz čije se perspektive gleda naravno. U sećanjima imamo obično dvoje, onog koji se seća i onog koga se sećamo. I tako to dvoje zajedno idu kroz život, često nesvesni onog drugog… Naravno, ko kaže da to dvoje moraju biti uopšte ljudi. Da bi se postavila valjana formula o brzom recikliranju nekih zaboravljenih prizora dovoljno je da makar jedno od pobrojanih bude čovek. Ono drugo može biti bilo šta; klupa, prostorija, oslkani mural na zidu, teren, momenat… Ili na primer ljuljaška. Dovoljan je samo jedan povoljan trenutak kako bi to vividno sećanje izletelo iz samih dubina našeg mozga. Taj trenutak je uvek jednostavan, banalan, i nikada nije filmski. Miris, slika, ton… sve su to dobri putokazi za sećanja da nađu svoj pravi put ka cilju. A cilj je jelte mozak koji će informacije spustiti do najvažnijeg mišića u našem telu.

I upravo tako jedno davno sećanje izbi na površinu; banalno baš poput života. Plaža, nekog davnog zaboravljenog leta. Slike su sa protokom godina sve nejasnije, ali ostali su mirisi; mirisi plaže sa kraja leta; mirisi reke, vrba, udaljenih lipa. Zvuk ljuljaške koja si njiše tamo i ovamo, napred, nazad dok ne utrni dupe, odnosno zadnjica. Napominjem, slike su sve nejasnije sa godinama koje su se nanizale. Čak sam ubeđen da je ova ljuljaška bila postavljena malo dalje, bliže terenu – no u to nisam sasvim siguran, jer sećanja su varljiva rabota. A do mene neka nepoznata devojčica kovrdžave plave kose. I tako to ljuljanje nekog kasnog leta traje u nedogled, reka huči, lipe mirišu… Sa pričom koju mogu da imaju samo i isključivo dva sedmogodišnja deteta… Superheroji, crtani filmovi, škola… Uz onaj karakteristični zvuk koji samo ljuljaška može da proizvede.

Fotografija: Dušan Raičević

Cap! Slika nestaje. Sećanja zajedno sa njom. Sve što ostaje su pitanja. Mnogobrojna. Gde je sada tadašnja devojčica, a po sadašnjem mlada žena. Da li smo se možda sreli u prolazu. Ma, sigurno jesmo, u gradu koji ima tri i po ulice. Da li je možda i njoj ostalo isto, ili makar slično sećanje? Teško. Ili možda i ona pamti. Jebemli ga, čovek sa godinama dobija sećanja, a gubi skoro sve ostalo.

Za tim godinama pod ruku obično ide i sumnja u to da li se ta scena zapravo zbila, ili je to samo bila neka fatamorgana sa plaže. Kratki spoj u mozgu. Ma nema šanse da se sve to zapravo nije desilo. Valjda…

Kako bilo, od tada je prošlo mnogo leta. Neprijatno mnogo leta. Reka i dalje teče. Eno je plava ljuljaška na skoro istom mestu, ispoštena, izrabljena, sa istim onim zvukom koji bi prepoznao bilo gde. Baš ta ljuljaška bila je zanimacija u igri hiljadama dece koja su tu prošla od momenta kada se pomenuto sećanje zauvek utisnulo u mozak. Lipe, vrbe, reka i dalje mirišu kao i svake godine… Jedini koji se zapravo menjaju smo Mi, ali makar nam ostaju sećanja. A sećanja su, kao što stoji na početku, zajebana stvar. 

Ostale vesti

18/04/2024

Komentari

Slične vesti

Search