Zima je godišnje doba u kojem se prebiramo i u kome se prebiraju – ne samo ljudi, već i priroda, odnosno podzide na kojima smo prohodali. Izzimiti znači uspeti. Izzimiti znači pokazati stisnutu pesnicu ili srednji prst. Izzimiti znači doterati do proleća. A kada proleće, najzad, stigne čini da je sve lakše – naizgled. Samo da ta zima prođe pa da konačno kažeš tu reč sa dva z. Jer, dva z znače da si odneo pobedu u gostima zzajebavši s.m.r.t. Ali treba se dovući do proleća – kraj februara i početak marta su varljivi meseci, a posebno kada su deo prestupnih godina. Najbolji obično padaju pred ciljem. Nadao sam se da više neću pisati o nekome koga više nema. Nadao sam se i da je sa krajem zime došao, takođe, kraj  tugaljivim rečenicama koje su ispunjene  glupim sećanjima. Ali, opet to čuveno ali koje tako dobro ide uz  (još) jednu priču o nekome koga više nema – mimo svih očekivanja jer od legendi se ne očekuje takav, kardinalan, propust. Iz zime nije izašao ni Mijo frizer – a tako mu je malo falilo. Za njim je otišlo i Užice koje je jednom bilo. Užice koje nestaje dok život gazi. I to rutinski!

Rakijska pijaca – česma, Kongo i Mijo frizer su tri stvari koje automatski asociraju na taj deo grada. Pijace odavno nema, Konga takođe, česma je u zapuštenom stanju – jedino što je ostalo je Mijova zanatlijska radnja i mural srećno ošišanog mladića, odnosno Novaka Đokovića – kada bi ovaj bio ošišan kod Mija naravno. A niko nije imao zamerke na Mijove rukotvorine i ruke koje su šišale, ali i brijale preko pet dugih decenija. Mijo je imao magiju i magija je bila u njegovim rukama – prošlo vreme koje se, opet, u gramatici javlja kao tužni aorist. Radio je Mijo od jutra do mraka, odan profesiji starih majstora koji tačno znaju kakvu frizuru treba/mora/zaslužuje da nosi tvoja cenjena glava. A mnoge cenjene glave su stasavale i postepeno sedele ispod Mijovih veštih ruku – Mijo je bio umetnik sa delima koja su rasla uz njega i sa njim. Enterijer salona je, pak, odisao minimalizmom u kojem su se isticali čuvena stolica i još čuveniji “konjić” – igračka specijalno namenjena za najmlađe (prinudne) posetioce. U retkim momentima kada nije radio Mijo je stajao mangupski nalakćen na ulazu radnje  – uvek u belom mantilu –  jer on je bio doktor, docent, primarijus za frizure i svojevremeno brade. Neizbežan detalj bio je i crni češalj u džepu, odnosno savršeno oblikovana frizura koja je krasila Mijovu glavu. Ta slika mogla je da posluži kao razglednica sa prigodnim – pozdrav sa Rakijske pijace. Rakijske pijace koja nestaje u nizovima klonirah zgrada pastelnih boja. A tu, naravno, nema mesta za Mijovu zanatlijsku radnju. 21. veku se, izgleda, žuri da obriše sve što ima dušu… ili bar “konjića” na kome mnogi od nas bejahu ošišani po prvi put.

Ipak, nije sve obojeno mat crnim bojama. Zaboravu prkosi pisana reč.  I pisana reč je razlog zašto pamtimo . A toga se zaborav plaši. Prestravljen je nad mogućnosti da čovek može pisati i tim činom oterati sve senke. Zato i postoje reči, rečenice, zapete, tačke, interpunkcijski znakovi i ostali darovi ljudske privilegije koju još znamo i kao govor u formi pisanja… Možda vam ovo poznato zvuči? Pa da nastavim … Sve to nam je potrebno jer u protivnom  život bi bio pretežak. Ni ovako nije lak jer ljudi konstantno nestaju. I to baš oni za koje si bio siguran da će živeti večno. E, baš zato pisana reč mora da postoji. Da Mijo ne padne u zaborav. Nikad! Jer, Mijo je grad. Bio. I biće! I Lujo je grad. Bio. I biće! I stara dobra podzida je grad. Bila. I biće! Sve je to grad koji nije uspeo da izzimi.

[ratemypost]