Magija Momenta – interesantno je da obe reči počinju na m stoga ću ih podvesti pod srodne iako to, naravno, nikako ne mogu biti. Momenti su ono što život čini zabavnim. A magija je, valjda, uvek zabavna. Samo u jednom trenutku može da dogodi nešto što će biti urezano za ceo život. Nešto što ćemo pamtiti i što će nas oblikovati za vjek vjekova. To su u stvari kratki bljeskovi lepote. Baš tako, vrlo kratki bljeskovi lepote koji se pojavljuju u nepravilnim vremenskim intervalima. Kratki bljeskovi lepote nemaju red i zakonitosti. Anarhični su jer im se tako može. Vešto su skriveni između 24 časa. Umeće ih je i prepoznati. Kratke bljeskove lepote ne možeš da prizoveš kada hoćeš. Oni obično dolaze nenajavljeni i bez prethodnog upozerenja. Stvaraju se tek da bi ponovo nestali. Nestaju samo da bi opet, iznenada, došli. Tako su u mogućnosti! Odakle oni uopšte među nama? Gde je njihov epicentar? To će ostati večna nepoznanica. Šta je to ako nije magija? Uviđate li sada rođačko/bratsko/sestrinske veze između momenta i magije. Kako bi samo bilo dosadno bez svega toga. Život bi bio ravna linija koja uvek označava s i m sa r pre t. Verujem da je svaki interesantan trenutak naših života ravan jednom otkucaju srca. Otkucaj znači da smo živi. Itekako živi. U gradovima se to, ipak, najbolje vidi.

Pazite samo dva najsvežija primera koja su se zbila tokom kišnog proleća i varljivog leta. Kao i u svemu ostalom, samo par sekundi je dovoljno. U par sekundi stvorena je i vasiona. Par sekundi je dokaz da su ti prokleti bljeskovi lepote bez ikakvog pravila, reda, pola ili bilo kakve druge, nama, logične odrednice.

Koračam uz ulicu na kojoj sam prohodao, odrastao i pregazio je mnogo, mnogo puta za mog života. Nikad nisam bio njen fan (ulice) zato što je podmukla u svom usponu, ukleta (proverno) i leti je hlad misaona imenica. Kada se ti nepobitni fakti iskombinuju dobija se Bosa… ma neću vam reći koja je ulica, pretpostavite. Da se pitam izravnjao bi je makar nas to koštalo celokupnog nacionalnog bruto društvenog proizvoda. Sreća pa se ne pitam. Ovako, mogu samo da tiho negodujem dok gledam da savladam taj podmukli uspon kome nema kraja. U susret mi je išao čovek srednjih godina i to je to. Ništa egzotično. Čovek srednjih godina koji je nalik svakom drugom čoveku u tim godinama. Odjednom on diže ruku. Dok mu ruka lebdi kroz vazduh moj mozak registruje njegove namere. Čovek mi je upravo, ničim izazvan, bacio petaka. Otpozdravljam petakom! A kako drugačije? I tako prolazimo jedan pored drugog dok ulicom odjekuje sudar dlanova dva potpuna stranca.

Sve je (moment)alno lakše kada ti se dogodi tako nešto. Tad se zaboravi sva muka. Prošlost nestaje dok je budućnost nejasna i daleka. Postoji samo taj trenutak u kome si bacio petaka potpunom strancu u prolazu.

Dan drugi. Letnje jutro…Da li su vam poznata ona prozračna letnja jutra puna tišine, mirisa i optimizma? Grad je prazan dok se sunčevi zraci reflektuju u svim pravcima . Odbija se ta fina svetlost od izloge, prozore, fasade…sija u svim pravcima. Nije ta refleksija jaka, već naprotiv, vrlo je prijatna i opuštajuća. Takva su jutra obično posle olujnih noći kada misliš da dosadna kiša nikada neće stati. A ona stane kao i svaki put. I kao i svaki put dođe to umirujuće jutro koje ti pruža osećaj kao da si prvi put video tako nešto. Naravno, mnogo puta se to isto dogodilo, samo je osećaj toliko lep da ti se čini kao da je prvi i jedan jedini. Eto, to je već jedan važan momenat a za njim je usledio i drugi. Ispred mene je išao čovek srednjih godina. Opet! Užice je ipak mesto iz kog mladi ljudi beže, stoga je izlišno pričati o mladosti kada se pomene grad na Đetinji. Ako je prvi čovek srednjih godina bio lišen svake egzotike ovaj gospodin je tek tako izgledao. Ništa što bi se moglo upotrebiti za opis. Praznik običnosti. Skrenuo je u nameri da pređe na pešački prelaz. Sunce je obasjalo celu ulicu dok su se zraci odbijali u svim pravcima. On se okrenuo levo, pa desno…Video je da nema nikoga, raširio je ruke kao da ima krila i “poleteo je”! Baš tako – Poleteo sa velikim P. Nisam mogao da verujem šta vidim. Mogu reći da je izgledao impozantno dok je sunce obasjavalo samo njegovu siluetu. Hodao je tako sa uzdignutim rukama simulirajući let. Mislim da je uvek želeo to da uradi samo nikada nije imao herca za taj momenat ekstravagancije. Sigurno je proveo dotadašnji život radeći u Valjaonici bakra, sa dvoje dece, unucima na putu, kućom komada jedan, vikendicom na Beloj Zemlji, ponekim letovanjem u Buljaricama i neizmirenim dugom prema EPS-u u vrednosti od 23.120 dinara. Ali to je bio momenat. I to samo njegov!

Kako je kročio sa pešačkog prelaza odmah je spustio ruke. Okrenuo se levo, pa desno. Spazio je mene kako ga zadivljeno posmatram. Za trenutak je bio postiđen, ali onda se pojavio smešak osobe koja je bila zadovoljna podvigom. Mahnuo mi je, da je bio bliže verovatno bi i on bacio petaka. Uzvratio sam mu mahanjem a onda je svako produžio na svoju stranu.
Sve je (moment)alno lakše kada ti se dogodi tako nešto. Tad se zaboravi sva muka. Prošlost nestaje dok je budućnost nejasna i daleka. Postoji samo trenutak kada si video nekoga da leti.

Eto, to su bila dva nasumična primera bez ikakvog reda i bitnosti. Nije to ništa ravno viđanju dobrih vila, drekavaca ili NLO-a koji idu u pravcu Grocke, ali je vrlo značajno jer ih mozak registruje kao nešto što bi valjalo zapamtiti. Dovoljno je čudno i da neko kaže da je neistina. Ali takve stvari se ne mogu izmisliti. I uvek su po pravilu čudne. Magija ima običaj da bude takva, a momenat je deo nekakve magije, valjda je to utvrđeno do sada. To su ti, vrlo kratki, bljeskovi lepote koji ubrzaju puls do svetlosnih brzina. Pojavljuju se iznenada kao neočekivana sila koja uvek reši stvar. I nestaju bez traga. Tako su u mogučnosti! Jer, šta bi bilo bez kratkih bljeskova lepote? Ništa…Bonaca… A kad je bonaca uvek iščekuj neko nevreme sa juga. Grad je, koliko i čovek, sazdan od života. A život od momenata. Sve između toga je samo ravna linija koja označava s i m sa r pre t.

[ratemypost]