Nesta

Nesta, nadimak koji si jedno leto čuo mnogo puta, pa onda nešto ređe, pa onda samo povremeno, pa onda više nikako… suviše prerano

Podeli vest:

Facebook
Telegram
WhatsApp

Živeti večno – iskonska želja čoveka koja datira u daleku prošlost, sve do pećina Altamire. Želja koja se nažalost… ili na sreću nikada neće ostvariti. Sa poslednjim izdahom sve naše male i ne tako male želje padaju u vodu i na mesto njih dolazi jedna masna, debela i pozmašna tačka. Ko zna možda za tom velikom tačkom ide još nekoliko jednako važnih tačaka, ali to nek ostane na nivou osnovanih sumnji u apsolutne konačnosti. Čovek, dakle, predano sanja večni život. I tako sanjajući na sve načine u stvarnosti pokušava da dođe do večnosti. Baš zato slika, piše, komponuje, vaja, rađa… da bi jednog dana ostalo nešto iza; nešto stvarno, nešto kao dokaz da je nekada, bar jednom, postojao čovek sa svim svojim čovečijim osobinama, vrlinama i tim neizbežnim manama.

Naravno, niko ne govori da ta dela moraju da budu primeri genijalnosti od kojih se ostaje bez daha – tako nešto ipak je rezervisano za izuzetne koji su samo statistička greška u moru proseka. Ali i mi prosečni moramo imati šansu za večnost. Dajte nam bilo šta, bićemo zadovoljni i nezavršenom garažom na sporednom putu negde u okolini malog grada. A tamo, baš na toj garaži da bude ostavljen večni trag osobe koja više nije sa nama. Crnim slovima, u pokušaju da ispadnu što bolja, nevešta umetnikova ruka nekada davno ostavila je iza sebe pravo malo, savršeno, nesavršeno delo – Nesta. Baš tako, Nesta… koji je nekada bio, ali sada više nije. Da li je tada bio svestan da će na neuglednoj garaži ostaviti nešto što će nadživeti njega samog i samim tim činom dostojnim tinejdžerskih godina sačuvati sebe od zaborava?! Da li je tada mislio da je ovo njegov trag koji nikada neće biti izbrisan?! Sigurno nije mario o tim trivijalnim stvarima; sve što je želeo je da slova ispadnu što bolja…i to je to. Sigurno je i da u tom trenutku nije mislio o tome kako mu ostaje svega još par godina burnog života, sve što je želeo je da ta slova budu što bolja… i to je to. Sigurno nikako nije mislio ni o tome da će pogled na njegov zalog za večnost kod nekoga izazvati emocije dostojne posmatranja poznatog remek dela…sve što je želeo je da ta prokleta slova budu što bolja i da niko ne može da ih prekreči. To je to, uspeo je u nameri, slova su ispala solidno, niko ih nije prekrečio, pa sada stoje večno na jednoj garaži u okolini grada – Nesta, nadimak koji si jedno leto čuo mnogo puta, pa onda nešto ređe, pa onda samo povremeno, pa onda više nikako… suviše prerano. I tako sve do momenta kada si taj isti nadimak video ispisan na onoj nezavršenoj garaži, na sporednom putu, negde u okolini malog grada – ovaj put u vidu mladalačkog bunta koji ne štedi nijednu fasadu. Nesta – kao neizbrisiv trag o jednom mangupu koji je izgoreo prebrzo. Ali je ostao večan… bar u formi grafita. Ko zna, možda je i to bolje nego da na garaži ne piše ništa. Jer ništa i večnost nikako ne idu zajedno.

Piše: Dušan Raičević

Ostale vesti

12/06/2024

Komentari

0 0 PROTIV
Oceni artikal
1 Komentar
Matori komentari
Najnoviji Najviše lajkova
Odgovori u liniji
Vidi sve komentare
Zica
1 godina

Sta je ovo koji kurac hahahaha

Slične vesti

Search