Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Mastegio

Kolumne

Ole Gunar i Solskjer

“Pravda bez moći je nemoguća; moć bez pravde je tiranija.” Blez Paskal

Objavljeno

Dizajn: uzice online

Ole Gunar Solskjer – pravim redosledom, ali ne tačnim pravopisom. Kakav je to samo fudbaler bio, nikad u prvom planu i uvek iz potaje (čitaj sa klupe za rezervne igrace) rešavao je utakmice u korist Mančester Junajteda, ali i vazda neugodne reprezentacije Norveške. Solskjer Ole Gunar – ne ide tim redosledom; po nekom pravilu Ole bi trebalo da dođe na prvo mesto, pa onda Gunar, da bi se sve, najzad, završilo sa ovim što je preostalo od njegovih mnogobrojnih imena, ili prezimena – a ostalo je još samo da se napiše Solskjaer – Ole Gunar Solskjaer – najpravilnjje moguće. Ali ko mari za redoslede i norveški pravopis kada imaš desetak godina i sličica Solskjera Ole Gunara je prva koju izvlačiš pred Svetsko prvenstvo 1998. godine. Sećam se koliko sam samo gledao u taj bezvredni komad papira koji je klincima u tom uzrastu vredan poput kakve dobrostojeće valute – nisu se čak potrudili ni da ispišu ime u pravilnom nizu, ali su tačno uboli mlađahni lik odraslog Norvežanina večito zarobljenog u telu tinejdžera koji se brije samo o Božiću i koji uvek zaboravi da ponese ličnu kartu sa sobom. Na sličici je još bilo mesta za osnovne podatke o težini, visini i ubitačnoj statistici koju je ovaj ostvarivao uprkos skromnoj minutaži na terenu. Nisam čestito ni stigao da pročitam sve podatke kada mi je jedan glas izneo ponudu koja se ne odbija tako lako – tri sličice za Solskjera… Olea… Gunara. I to kakve! Oliver Birof – reprezentativac Nemačke je bila prva. Za njom je išao i Mustafa Hadži – vedeta Maroka. Da bi sve bilo začinjeno sa čileanskim golmanom Nelsonom Tapiom – za svaki slučaj, ako se budem predomislio. Takva ponuda nije mogla da se odbije. Nikako i nikada! Za trenutak sam mislio da sam dobro prošao, ali to nije dugo potrajalo. Slatki osećaj pobede bio je kratkog daha; taman toliko da u ispunjenom albumu i dan danas stoji praznina u vidu jedne jedine sličice – pogađate, Solskjera… Olea… Gunara. Dakle, sada već govorimo o nepravdi; ne nekoj ogromnoj, ali ipak nepravdi koja je ravna katastrofi samo onom ko mora da je trpi. Nepravdi koja će u svom značenju uvek imati to ne koje prosto para uši. A kada imate deset godina osetljivost na napravdu je velika; rezistencija opada godinama i sa protokom vremena koje nas uči kako je pravda veoma skupa reč – možda i najskuplja.



Zašto sam ovo pisao? Strpite se jer ovo putovanje po sećanjima ima smisla – ili se bar nadam da ce imati. Baš tih dana koje pripadaju, sada, dalekoj 1998. godini u Užicu je rastao Solskjaerov dvojnik. Ne znam ko ga je prozvao tako, ali nadimak je bezpogovorno prihvaćen – i to ona nepravilna verzija, dakle Solskjer. Sa svojim poznatijim dvojnikom delio je sličnost u vidu večite mladolikosti, kovrdžave plave kose, ali i u fudbalskom umeću. Užički Solskjer je već dobrano odrastao, u međuvremenu je stigao da postane i čovek, ali je ljubomorno zadržao svaku sličnost sa svojim norveškim dvojnikom. I tu im se, otrpilike, gubi svaka zajednička crta – nažalost. Norvežanin danas, kao trener, sedi na udobnoj fotelji “svog” Mančester Junanteda dok njegov srpski dvojnik strahuje zbog nametanja pravde. Ili podmetanja nepravde. Zašto? Samo zato što jednoga dana možda a možda i nije u kući imao višak jaja koje je odlučio upotrebiti kao umetnički performans i u cilju slobode govora i izražavanja. Njegov jedini greh je taj što svoj performans možda a možda i nije izveo u lošem trenutku, stajavši na još gorem mestu – možda, naravno. Takođe, možda je a možda i nije ciljao pogrešno pravu osobu, odnosno komad platna na kojoj je osoba oslikana – u natrpirodnoj veličini i pretećoj gorostasnosti. Baš taj performans koji možda nije ni izveo nepovratno ga je udaljio od njegovog mnogo poznatijeg novreškog dvojnika. Ključna reč ovde je – možda. Pravda se hrani činjenicama i dokazima a ne pretpostavkama i rečima možda. Pravda ima samopouzdanje baš zato što je večito sigurna u sebe i svoje delanje. Sada, najzad, dolazimo do poente koja se piše sledećim slovima: n-e-p-r-a-v-d-a! Kako čudan naziv za poentu. Nepravda je zajednički imenitelj koji veže bezazleni događaj iz nekih davnih dana sa ovim skorašnjim – mnogo važnijim i opasnijim. Nepravda ne mari za gradacije – nju ne zanimaju te emocije koje su protkane ličnim sećanjima. Nepravda je nepravda, bilo da se dogodila sada ili nekog prohujalog leta. Nepravda ne sme imati to ne, samo da, i to na kraju, isključivo kada pišemo – pravDA za…. (dodati po svojoj želji jer svako ima svoga za koji se krije iza jedne, dve ili čaktri tačke).

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne