Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Vitorog“



Logo

REKLAMA

“Kinder

REKLAMA

“Kantina“

Kolumne

Peca

Lepi…

Objavljeno

Fotografija: Dušan Raičević

Sećanja su zajebana stvar, baš zato što su tako individualna i krajnje lična. Često su varljiva, ili tačna, zavisi iz čije se perspektive gleda naravno. U sećanjima imamo obično dvoje, onog koji se seća i onog koga se sećamo. I tako to dvoje zajedno idu kroz život, često nesvesni onog drugog… Dovoljan je samo jedan povoljan trenutak kako bi sećanje izletelo iz samih dubina našeg mozga. Taj trenutak je uvek jednostavan, banalan, i nikada nije filmski. Miris, slika, ton.. sve su to dobri putokazi za sećanja da nađu svoj pravi put ka cilju.

I upravo tako jedno davno sećanje izbi na površinu; banalno baš poput života. Slika na zidu bila je crno bela, oivičena žutom konturom. Na njoj je bio sveže oslikan lik čoveka koji je jednom bio… I kada je bio baš je bio. Desna ruka je mangupski bila naslonjena na lice, a u ustima je stajala cigara dužine 100s, jer mangupi ne konzumiraju ništa manje i blaže od toga. Nosio je i tregere, jer svi mangupi nose tregere. I u gornjem levom uglu murala ćiriličnim slovima pisalo je Lepi… baš tako, Lepi sa tri tačke, tri tačke koje u ovom slučaju simbolišu beskonačnost  i žal što mangupa sa tregerima više nema. Ali ima tog murala, murala na kojem će biti večan i sa izrazom lica koji govori kako je na kraju dana, ipak, sve ok… čak i kada nije. Odjednom, sećanja izleteše i krenuše da se odmotavaju kao na traci. Imam celih pet godina, i kao i svi moji petogodišnji saborci i sapatnici ne želim da spavam, priličan problem za sve vaspitačice. To je mogao da reši samo jedan čovek, na glavi je imao pravu pravcatu policajsku kapu, teatralno ulazi u hol vrtića koji se gle čuda  nalazi tačno iza oslikanog murala. Vragolasto se smeje jer zna da je istog trena gomila petogodišnjaka momentalno utonula u san polažući oružije pred zakonom jačeg. Cela scena  dugo je stajala  zatrpana u gomili nepotrebnih informacija i samo je čekala svoj tren kada će izaći na površinu. Ponekad se zapitam da li se zapravo i desila. Ali… Sve što je bilo potrebno bio je pogled na čoveka koji je jednom bio.. I kada je bio baš je bio, verujte mi na reč. Za tim sećanjem doletela su odmah druga koja su nastajala polako, sa protokom tog prokletog vremena. I upornim koračanjem niz i uz ulicu, ponovo, iznova i iznova… jedan pored drugog, jedan ka drugom, jedan od drugog; on odozdo ja odzgo, on odzgo ja odozdo… dok su se okolo nas menjale države, nazivi te ulice, dani, meseci, godišnja doba i mi sami. Onaj koji se seća i ovaj drugi, koga pamtiš.

Sećanja su zajebana stvar, ne samo zato što su lična, već i zato što od njih nema neke prevelike koristi. Bar dok ih nešto ne razbukti. U ovom slučaju to je bio sveže oslikan mural sa kog glavni junak priče odaje utisak da će sve biti ok. Kako da ne poveruješ u tu  laž  kada ugledaš vešto oslikanu legendu u laganom stavu blago nagnutom na desnu ruku, sa tek zapaljenom cigarom… I tregerima. Mangupski. Nonšalalantno. Gradski. Duhovito. Optimistično.  Za omot albuma. Ili neke autobiografske knjige. Peco. Lepi… Sa tri tačke… Večan na zidu njegove ulice; ulice kojom je prolazio godinama. Prošlo vreme. Jebi ga.

Piše: Dušan Raičević

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Your email address will not be published.

Popularne