U svakom gradu postoji kutak koji nema nikakvo specijalno ime, namenu, ili razlog zašto je baš tu gde jeste. Pa ipak, bez kutka se ne može, ili nije se moglo – uskoro ćete otkriti i zašto je to napisano u prošlom vremenu. Dužan sam još nešto reći o značaju kutka za gradove. Kao prvo, to je mesto koje ima posebnu simboliku za njegove stanovnike. Kao drugo, to je mesto koje ima smisao samo njegovim stanovnicima. I kao treće, to je mesto koje ima svoju priču. Ta priča je po nekom nepisanom pravilu uvek ispunjena gomilom sećanja i baš to je čini prokleto dobrom pričom. A svi, naravno, volimo prokleto dobre priče – bez njih svet bi bio jedno vrlo dosadno i okrutno mesto. 

Sada dolazimo do pitanja zašto u naslovu stoji podzida i kakve to, pobogu, veze ima sa specijalnim kutkom. Stvari se polako sabiraju, ali još bez jasnog rezultata. U jednačinu se mora dodati i lokacija. A mesto radnje je glavna ulica, tačno preko puta Opštine, odnosno malo pre bivšeg Ekspres restorana. Sada je već jasno da pričam o onoj čuvenoj podzidici koju su mnogi građani i građanke Užica savladavali u svojim prvim pravim koracima. Kakva je to samo podzida bila – napominjem, prošlo vreme. Iz perspektive prosečnog deteta ona je izgledala  grandiozno baš poput nekog graditeljskog čuda koje nikako nije moglo da se svrsta među čuda. Ali ko mari za to? Sećanja su bitna! Sećanja na prve nesigurne korake preko klizavog mermera. Sećanja kada nezaustavljivo kreneš u prvo suočavanje sa svim opasnostima života. I kada uplašen zastaneš, samo da bi ponovo, još odvažnije, krenuo. Cilj je bio jasan – kraj podzide. Za početak je bio dovoljan jedan nesigurni korak. Za sredinu tri znatno kuražnija. Klizanje preko blagog nagiba  označavalo je pobedu. Možda i prvu koja se obično slavila time što ćeš utonuti u roditeljske ruke. Samo ti znaš koliki i kakav si podvig napravio… Naravno da si želeo sve to ponovo jer podzida je postojala samo zbog toga i ničega drugog. Bilo je priča i o padovima –  jedne su tražili po vegetaciji koja se nalazila tik iza, drugi su trvrdili kako su podzidu preleteli iz tri koluta u napred – i nema veze što je sve to bila laž, podzida je znala šta je ko radio na njenoj površini. A radilo se, nije da nije. Prodavao se Alan Ford, Talični Tom, Komandant Mark, Dilan Dog ,Blek Stenčuga… To su takođe bili pvi koraci – ali preduzetništva i privatnog biznisa. Kada se stripovi podignu onda ponovo počinje ples (onih) malih koraka – Isprva uplašenih, pa onda sve odvažnijih kako prolaze godišnja doba. A nekoliko leta dovoljno je da odrasteš i da nikada ne zaboraviš podzidu kod Ekspres restorana. U tome te oda i osmeh koji pamti. Osmeh odraslog čoveka koji je nekad bio dete. I koji će, ako zatreba, opet preći preko tih dvadesetak metara nostalgije – samo ovaj put nešto odvažnijim korakom. Ali… Opet to ali. Ali ruši iluzije o odrastanju i uspomenama. Posle ali obično dolazi realnost.

Sada je pravi čas da se konačno kaže i zašto će, od sada pa nadalje, pored reči podzida stajati prošlo vreme. Jednog dana dobra stara podzida nestala je u gomili šuta. Desilo se to iznenada i bez najave. Sećanja se pretvoriše u razbacane cigle i prašinu. Prvi koraci izbledeše u razbijenom asfaltu. Prizor je bio nekako tužan i otrežnjavajući u isto vreme. Neizgledan šut odavao je utisak kako se radi o prilično skromnom graditeljskom poduhvatu. A bio sam ubeđen da je podzida bila sazdana od neuništive građe. Građe koja je korišćena prilikom izgradnje Piramida, Akropolja, ili Kineskog zida makar. Istina je izgleda uvek bolna, ali sećanja su ono što od ničega napravi nešto. Upravo ta ljudska sećanja od jednog zida/podzide i napraviše mit. Kako? Marljivo i korak po korak – baš poput najboljih majstora koji ne ruše već samo grade.

Vratimo se na sami početak, odnosno na priču o kutku. Ne morate da “skrolujete“, iskopiraću pasus za sve one koji su na podzidi napravili prve korake. 

U svakom gradu postoji kutak koji nema nikakvo specijalno ime, namenu, ili razlog zašto je baš tu gde jeste. Pa ipak, bez kutka se ne može, ili nije se moglo – sad znate zašto je to napisano u prošlom vremenu.  Kutak je vrlo značajan za sve gradove. Zašto? Kao prvo, to je mesto koje ima posebnu simboliku za njegove stanovnike. Kao drugo, to je mesto koje ima smisao samo njegovim stanovnicima. I kao treće, to je mesto koje ima svoju priču. Ta priča je po nekom nepisanom pravilu uvek ispunjena gomilom sećanja i baš to je čini prokleto dobrom pričom. A svi, naravno, volimo prokleto dobre priče – bez njih svet bi bio jedno vrlo dosadno mesto bez podzida i prvih koraka.