Fudbal je čovekov najbolji izum. Provereno! Greše svi koji misle da bi to mogla biti struja, točak, vatra ili bilo koji drugi pronalazak pomoću kog nam je bitisanje na ovoj našoj planeti učinjeno znatno lakšim. Još jednom za slučaj da neko nije dobro pročitao – fudbal je čovekov najbolji izum… i oko toga stvarno ne bi trebalo biti polemisanja. Razložimo to sve na proste činioce. Fudbal je sport u kome učestvuje 22 igrača, gde je krajnji cilj da loptu, komada jedan, uguraš iza golmana u mrežu. Ko da više golova taj je pobednik. Takođe, fudbal se može igrati bilo gde i isključivo nogama a ponekad glavom, grudima i nikako rukama; u fudbalu na ruke zaboravite… sem ako ste Diego Armando Maradona, tad vam je oprošteno, ali s’ obzirom da verovatno niste Diego Armando Maradona na raspolaganju vam ostaju samo gore navedeni ekstremiteti, odnosno noga, glava ili grudi.. Pa nije li sve pobrojano samo utemeljilo tvrdnju о fudbalu kao najboljem izumu? Odgovorznam, jernaravno da nije.

Neko kome je fudbal apsolutna nepoznanica sigurno zamišlja 22 odrasla pripadnika ljudskoga roda kako infantilno i krajnje nerezonski jurcaju za loptom po terenu. Ali na sve to dodajte klubove, reprezentacije, Svetska i Evropska prvenstva, stadione, publiku, dresove, taktiku, formaciju, pravo na tri izmene umornih igrača, golove, povrede, komentatore, stručne konsultante, Gojka Andrijaševića i dobićete nešto što se zove – ubijanje dokolice timskim radom.

Posmatrajmo to ovako – davnih, davnih dana bilo je vrlo izazovno biti čovek jer smo živeli u neprekidnom strahu da bi nešto moglo da nas pojede. Vekovi su prolazili i biti čovek postalo je nešto lakše. Sa protokom vekova pojavila se i dosada kao jedini egzaktan rezultat naše civilizacijske pobede – jer složićemo se, prilično je monotono kada niko ne želi da budete deo njegove ishrane. Morali smo nešto pod hitno da uradimo ne bi li oterali tog tihog ubicu koji dela isključivo onda kada nam je najudobnije. Šta smo uradili? Pa izmislili smo fudbal kao timsku igru gde ćemo ćemo učestvovati svi, a jedni protiv drugih. I gde će pobedu odneti onaj ko se bolje igra.

Ali nije samo zato fudbal najbolji izum, postoji još nešto što se ne vidi odmah.

Fudbal je takođe konačni dokaz kako su čuda ipak moguća. I ne samo moguća, već poželjna da se dogode onima od kojih nikada nećete očekivati da će proizvesti nešto nesvakidašnje. A to je notorna laž jer svi smo u stanju napraviti čudo, samo nam treba jedna lopta za to…  i nekoliko trenutaka– kao i uvek. Upravo sve to je bilo dovoljno i našem junaku pa je sad pravo vreme da i njega uvedemo u priču.

Lokacija gde se mnogo puta pomenuto čudo dogodilo bila je Krčagovo, odnosno  stadion na kom su igrali mnogi velikani niželigaškog fudbala, uključujući i GP Zlatibor koji je upravo taj teren načinio svojom trošnom kućom. Utakmica je tekla  tokom večne letargije i mamurluka koji je tako svojstven fudalskim utakmicama u nižim ligama Srbije – dakle, mnogo htenja, alkoholnih isparenja  od prethodne nopći i premalo talenta. Odjednom, na teren je ušao on – Žeka, sa željom da mu tih nekoliko minuta do kraja utakmice prođe tiho, uz što manje kontakta sa loptom. Za sve koji Žeku ne znaju (ako takvi postoje) u pitanju je čovek kome dres ne stoji kao da je sašiven na njemu. Tesna majica i šorc odavali su utisak da se na ovu izmenu odlučilo izenanada i bez previše razmišljanja. Lopta je išla od jednog do drugog igrača i najzad preko aut linije. Do dana današnjeg nisam siguran da li je Žeka imao nameru da uradi nešto veliko, nešto što će ući u legendu i prepričavanja sitnoj deci pred spavanje. Želim da verujem kako je tog jutra ustao sa jednim jedinim ciljem i čvrstom odlukom. Najzad, lopta je vraćena u igru, odnosno na grudi fudbalera koji je rutinski okrenuo svog protivnika, izdržao duel, ušao u šesnaesterac i poslao loptu ravno do leve noge našeg junaka koji je istu torpedovao u mrežu iza nemoćnog golmana. Atmosfera je došla do usijanja i jedan bezimeni dan je ušao u istoriju kao dan kada je Žeka postao junak. Bar na pet minuta. Malo li je? Nekome je tih pet minuta nedovoljno a neko će ih iskoristiti baš kako treba, odnosno baš kao Žeka.Da stvar bude još neverovatnija on je svoju magiju ponovio i na sledećoj utakmici ušavši večnost kao napadač sa učinkom od apsolutnih 100%. I ostao je odan svom klubu, dajući reč da nikada neće preći u drugi tim, ma kolike pare bile u opticaju jer kao što je već rečeno sve je to ipak samo igra gde pobedu nosi onaj ko se bolje igra; a tog bezimenog i verovatnomamurnogdananajbolje se igrao on, Žeka.

E, baš zato je fudbal čovekov najbolji izum. Izum koji je nastao iz dosade. Izum koji vraća veru u čuda. Izum u kom junaci nemaju dva metra i zlatnu kosu sa kovrdžama koje padaju do velikih ramena. U ovom izumu, takođe, junaci ne nose ni mač ili štit niti jašu dobroga konja.U ovom izumu junaci su netipični a svakodnevni jer sve što imaju je za par brojeva manji dres. I atomsku levicu!