Zaprati nas #uziceonline

Kolumne

Sav taj septembar

Povratak u realnost života

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

dizajn: uzice.online

Bar da je avgust, zato i služi to bar u imenu septembar – sigurno. Kada god čujem reč septembar u glavi odzvanjaju školska zvona. A na papiru dva prsta koja služe da uvuku početak pismenih sastava sa temom kako sam proveo leto i kako drveće polako oblači svoje žute haljine, smenjujući ih onim zelenim. Haljinama naravno. Klišei osnovnog obrazovanja kroz godišnja doba.

Septembar je čudan mesec, tada se podvlači crta i lagano se vraćaš u realnost života. Opijenost letom se završava na, uvek, neslavan način – pogledom  na telefon, a tamo datum 1. sept. tekuće godine. Leto još traje, ali samo prividno. Svi znamo da to ne može biti leto. Kalendarska laž. I onda kreću sve rekapitulacije prošlih prvih septembara, počevši od onog kada sediš u školskoj klupi a učiteljica priča kako će UNICEF dati besplatne sveske svakom ko ne može da ih priušti. Godina je 1995. – kako to samo daleko zvuči. A opet, nekako blizu. Čak se i sećam mirisa memljive učionice. Učiteljica priča o nekakvim teškim vremenima. Roditelji potvrdno klimaju glavom a mi klinci nemamo pojma o čemu ona to. Mi klinci nemamo pojma ni da smo tim smeštanjem dupeta u klupu ušli u začarani krug života sa obavezama. Niko ti to ne kaže tada, a sve i da ti kaže, ne bi mogao da razumeš. Mučki si gurnut ka prvoj zoni, u njoj nema komfora. Neki to stoički podnose. Drugi, opet, čekaju momenat kada će preći preko kućnog praga ne bi li počeli sa gomilom pitanja koje će postaviti sebi, ocu i majci. A tada si klinac, nema tu mnogo pitanja sem – ZAŠTO JA? I to se ne menja mnogo godinama – isto je  1995. 2019… A biće tako i 3019. – sem što možda buduća deca neće nositi one rančeve koji su veći od njihovih slabih leđa, totalno nespremih za to što ih čeka. Ali kao i u životu, leđa polako jačaju,  svake godine se sve više navikavajući na teret….i na život svakako.

Još jedna stvar je slična između septembra 1995. i 2019. Šta to može biti? Drveće je i tada menjalo svoje haljine oblačeći one žute. Školarci su to opisivali u prvim literalnim pokušajima. Septembar je  tada i sada mirisao na sveže iscepana drva i nove polovne knjige. Šta to još može biti slično sa septembrom neke lanjske godine. Pa basket naravno – konstanta koja je, u nas, zapravo konstantna! Svi mi volimo košarku. To je tako! Nema tu ali, nema možda. Košarka je u našoj krvi. Prosečan Srbin, pre nego što progovori, zna šta je zonska odbrana, šta je trojka, šta je dvokorak… I zna ko je Bodiroga! Kako je on samo igrao – mi smo ga kao klinci gledali sa abnormalnim obožavanjem. I sada kao matori konji repriziramo iznova, putem jutjuba, njegove bravure. Nisu ti potezi nikada bile vasionski, uvek su bili isti, spori, nekom čak i dosadni. Ali iza njih je bila neverovatna košarkaška inteligencija, odnosno klasa jednog mirnog i staloženog čoveka koga ama baš nikada nisi mogao da povežeš sa onim čuvenim skandiranjem  koje pored njegovog imena uključuje seks i rokenrol. Svi znaju ko je i Sale Đorđević. Samo malo pre nego što će osvanuti 1. septembar Sale Đorđević je te 1995. dao 41 poen Litvancima u finalu Evropskog prvenstva. To se jednostavno ne zaboravlja. Ne zaboravljaju se ni Litvanci koji od nemoći odlaze na klupu, ne želeći da nastave utakmicu. Đorđević je prišao njihovom igraču Marčulionisu objašnjavajući mu na uvo zašto treba da se vrate, i da mirno, filozofski, prihvate poraz. Saletu ruka podrhtava dok se dere Litvancu na uvo. Živo mu objašnjava nešto. Litvanac ustaje. Cela hala skandira protiv nas. Utakmica se nastavlja. I mi uzimamo zlato! Hrvati silaze sa postolja na koje se više nikada neće vratiti. Nikad! Taj momenat je dokaz da se Srbi i inat najbolje razumeju. Rat, inflacija, sankcije, zatvorene granice….i onda 1995. sa našim košarkašima na balkonu ispred 100.000 ljudi. U Užicu, na trgu i  glavnoj ulici, nikada nisam video toliko ljudi koji su slavili. I to spontano, bez fejsbukova, instagrama i drugih pomagala modernog doba. Tada smo košarku i prihvatili kao naš sport. Jedina šansa da pokažemo svetu šta znamo. A kada pokažemo da znamo to što znamo onda trijumfalno spustimo gaće i uperimo prst da mogu bolje naći mesto gde nas mogu poljubiti! Figurativno naravno. U stvarnosti je to Danilović pokazavo sa onim zakucavanjem preko Sabonisa.



No, to su sećanja. Ona ne služe Bog zna čemu sem da kažeš – Eeee kako je bilo nama dobro… A nije bilo dobro. Sem te titule u Atini i prvog dana prvog razreda Osnovne škole. Učiteljice koja priča o teškim vremenima. Nama koji nemamo pojma ni o čemu ona priča, ni zašto sedimo u klupama. Napolju je topao i sunčan dan. Otvorili su granice samo da bi Đorđević dao 41 poen Litvancima a Danilović zakucao preko Sabonisa. Napolju je pozno leto. Napolju je rana jesen. Ma bilo je ipak mnogo dobro!

Septembar 2019. godine miriše isto kao i svaki prethodni. Na čiste školske klupe, iscepana drva,  još uvek tople dane, sve duže, svežije noći, reski vazduh, nove sveske, knjige, gumice, zarezače, olovke… I na titulu u košarci. Bar da je avgust.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

Celokupan sadržaj obuhvaćen sajtom – internet portalom užice online, a koji podrazumeva: tekstove, logotipe, grafike, fotografije, audio i sav ostali web materijal predstavljaju autorsko pravo i isključivo su vlasništvo upravo ovog portala, ili u drugom slučaju, postavljeni su uz saglasnost datu od strane vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Preuzimanje materijala sa portala (izuzev postupanja sa istim na način prethodno naveden u uslovima korišćenja), bez pisane dozvole vlasnika ovoga sadržaja, smatra se strogim kršenjem zakona o autorskim pravima. Portal UžiceOnline će u nastojati da svoja autorska, prava intelektualne svojine, kao i sva ostala srodna prava zaštiti, u najvećoj meri koju zakon propisuje što bi podrazumevalo i krivično gonjenje.

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail