“Znaš da mi nema više moje limenke buraz! 🙁” message received on apr. 15, 2012. 02:34h

Verovatno se pitate kakve veze ima jedna limenka sa tako delikatnom stvari poput sećanja. Iz poruke se može saznati da je limenka prisvojena kao lična svojina i da je dugme send na telefonu stisnuto u kasno večernjim ili rano jutarnjim časovima – zavisi iz koje perspektive se gleda, naravno. Ali i dalje se ništa ne nazire, no, polako, biće sve razjašnjeno. Strpljenje je gorko, ali mu je voće slatko izjavio je jedan mudri Grk po imenu Aristotel još davnih dana.

7 godina je dobri stari Blekberi tihovao u fioci tačno ispod nikad bačenog magazina Nacionalne geografije sa fotografijom gejzira na Islandu a tik do kese u kojoj se nalazi još kesa kao i u svakoj čestitoj srpskoj kući. Ne znam ni sam zašto sam rešio da proverim da li Blekberi još radi. Valjda momenat nostalgije propraćen čistom ljudskom osobinom zvanom znatiželja. Stisnuo sam dugme i puf, sablasno crni ekran počeo je da dobija svoje boje. Morao sam da odam počast tvorcima te naprave dok se sistem polako budio iz sna u kom je proveo proteklih 7 godina. Zar je toliko prošlo? Da je telefon osoba sad bi već krenuo u prvi razred. Da je telefon osoba sada bi već učio slova, sastavljao složene rečenice, trčao bi, smejao se i verovatno bi vukao devojčice za kosu. 2012. mi čak i nije delovala toliko daleko. Sećam je se po nikad dosadnijem Evropskom prvenstvu u fudbalu. Morao sam da odem na Vikipediju ne bi li saznao ko je uzeo titulu. Znam da je tada trebao da bude onaj dugo iščekivani smak sveta i svega. No, kraj naših dana se nije dogodio i sada smo tu, dobri stari Blekberi i ja koji čitam jednu jedinu poruku koja je nekim čudom ostala u inboksu – Znaš da mi nema više MOJE limenke i uzrečica koju prosečan Užičanin, starosti od 15 do 40 godina, upotrebi 145.30 puta u toku dana.

Da bi sve to dodatno razjasnio moram se vratiti nekih par godina pre 2012. godine. Znači u daleku prošlost. Strpljen spasen ovog puta nije rekao Aristotel već neka mudra srpska glava kojoj se nikad neće ime saznati, nažalost. Dakle, idemo par godina pre nikad dočekanog smaka sveta. Drugar B. mi je jednog zimskog dana rekao, “Ajd’ samnom da ti nešto pokažem”. Išli smo ćutke, on par koraka ispred mene sa stavom osobe koja se upravo sprema da poveri dugo čuvanu tajnu. Odjednom je odlučno zastavo i uperio prst u pravcu gde je stajala limenka koka-kole zgužvana i vešto ubačena u prostor između oluka i fasade stare kuće. Zar sam ovoliki put prevalio samo da bi to video? Staru limenku koka-kole? I onda mi je B. ispričao prirodu delikatnog odnosa između njega i limenke. Pre nego što će krenuti u 1. razred i time ući u začarani krug života sa obavezama B. je pogledom tražio nešto što će mu značiti sreću. Nešto što će ga pratiti kroz život i čuvati. Neku amajliju koja će samo njemu značiti baš poput slamke spasa kad treba, ili utehe, ili sreće, ili… Sve to je našao u najobičnijoj crvenoj limenci zgužvanoj i vešto ubačenoj u prostor između fasade i oluka. Godine su se nizale kao na traci. Nikada nije prošlo jutro, podne ili veče a da B. ne pogleda put njegove limenke. Prijateljstvo bez ijedne razmenjene reči. Limenka i on su se znali već preko 12 dugih godina.

To intrigantno poznanstvo preneo je i na mene. Kada god bi prošao pored stare kuće pogled mi je ostao prikovan na malu crvenu limenku. Često sam se pitao ko je tu stavio, ili ostavio? Verovatno neki klinac u momentu koji je poznat isključivo dečacima. Gde je sada taj bivši klinac? Da li i on pogleda u svoju kreaciju koja stoji tu ko zna od kada? Limenka je postala sastavni deo grada baš poput zgrada, ulica i ljudi.

Šta je samo ona preživela – tri naše države, dva rata, jedno bombardovanje, sankcije, inflacije, kiše, snegove, Mijatovu prečku u Francuskoj, titulu u Indijanapolisu, Tap 011, trenutak kada je Esmeralda progledala… I sve do 2012. kada je neko odlučio da za tu staru zgradu više nema mesta u gradu. Srušili su je preko noći (a u stvari je bio dan, zna se ko ruši noću ;)) i neznajući da su time uništili mnogo više. Nešto što se ne može objasniti tako lako. Sećanja koja su protkana emocijama i emocije koje su sastavljene od sećanja. I gotovo niko ne zna da je tu bila stara trošna kuća, relikt nekih prošlih vekova. Čovek ume to, da brzo zaboravlja… Sada, leta Gospodnjeg 2019. Godine, tu se nalazi moderna zgrada sa hladnim tonovima fasade. Zgrada koja je nalik svakoj drugoj zgradi. Bezlični objekat bez harizme, bez unikatnosti, bez duha i bez limenke.

Ali to je grad. Vešta imitacija života koji se neprestano menja, oblikuje, prilagođava, raste… Sve to da bi ostavio prostora za nova sećanja koja će živeti kroz nove ljude. Perpetum mobile koji je znan samo čoveku. I gradovima. Taj isti drugar B. koji je davne 2012. tako tragično primio nestanak limenke sada ima svog sina koji će možda sutra baš kod te zgrde naći amajliju koja će ga pratiti kroz život. A možda će i on, baš poput pravog dečaka, zgužvati limenku i ostaviti je u prostor između oluka i fasade. To će opet videti neki drugi klinac i u tom momentu će udahnuti život jednoj sasvim običnoj stvari. Sve se ponavlja a opet nekako ništa nije ni slično – pred takvim stvarima se valja pokloniti. Možda danas limenke nema, ali je se često prisetimo. To mu dođe kao da i dalje stoji tamo, vešto umetnuta između stare fasade i oluka koji tek što nije otpao. Nekako razmišljam da je konzerva koka-kole ispunila svoju misiju koja je bila nešto bitnija i složenija nego kod njenih duplikata širom sveta. Mnogo, mnogo bitnija od osnovne namene skladištenja crne tečnosti koja inače služi za čišćenje kamenca. I za osvežavanje, ponekad. Kada je došlo vreme za nova sećanja limenka se mirno predala zauvek nestavši ispod gomile cigli i građevinskog materijala.

Ako želite možete se vratiti na sami početak kako bi ponovo pročitali poruku ispisanu velikim slovima, sa znakom uzvika i 🙁 na kraju. Sadržaj je nekako tužan i smešan u isto vreme. Ali ono što stoji iza poruke poslate u 02:34h je čitav jedan život u svoj svojoj veličini i složenosti. Malo li je?! I tako dоđosmo do kraja. Konačno! Strpljenje se uvek isplati. Sećanja i jedan mali grad na rubu Evrope koji ih guta tek da bi napravio prostor za nešto novo. To novo ne mora da znači da je i bolje, ali je ipak novo. Lepa vam je ova priča možda? Pa priče i treba da budu lepe.

[ratemypost]