Zaprati nas #uziceonline

Kolumne

Sindrom bekstva iz Šošenka

U stvarnosti smo na put krenuli bez mnogo konsultacija sa mozgom kome je uzrečica bre. Dobro je što nismo previše razmišljali.

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Dizajn: uzice.online

Kakvu bi samo žurku propustili da smo tokom našeg pra, pra, pra… boravka u Africi rekli – E, neka… nećemo mi nigde. Ovde nam je mnogo dobro. Australija, Evropa, Amerike, Azija… sve bi to, desetinama hiljada godina, ostalo potpuno skriveno od naših čula. A čula su uvek žedna novih vidika, to im je posao. Znatiželjni mozak takođe znatiželjnim očima u jednom trenutku poručio je na čistom srpskom – Alo bre, pogledaj dole. Tu, tu, baš tu. Šta ti je to? Noge – zaključiše oči a zatim i njihov vlasnik. Pa ajde da ih koristimo malo bre – odbrusi mozak. Naravno, ta konverzacija je isključivi plod literalne mašte. U stvarnosti smo na put krenuli bez mnogo konsultacija sa mozgom kome je uzrečica bre. Dobro je što nismo previše razmišljali.

Ali šta kada nam je kretanje ograničeno? Našu prirodu ne može da sputa niko do mi sami. A to je nekako ironično. Kako smo uopšte cenzusirali naš radoznali karakter? Pa izgradnjom institucija sa namenom ograničenja ljudske slobode. Nekada prinudno kao u slučaju zatvora a nekada (polu)dobrovoljno kao u slučaju bolnica. Izumi koji su deo vrlo bliskih krajnosti. Obe zgrade su slične u svojoj različitosti. Obe zgrade su različite u svojoj sličnosti. Obe zgrade su zgrade – od toga treba početi. Vrlo često sa istim tonovima fasada, sobama, čelijama, krevetima, čuvarima, lekarima, pravilima… i jednom malom razlikom – rešetkama. Prinudnim gostima bolnice rešetke su upravo njihove muke stoga mu to dođe negde na isto.

Kada ćovek zakorači preko praga bilo koje od te dve institucije on mora, prosto mora, proći kroz nekoliko aklimatizacionih faza. Prvo se javljaju šok, strah, nervoza i bes kao vrlo čest pratilac instituciolizovanih. Onda dolazi period prihvatanja realnosti. Zatim eto ga i navikavanje da bi se, preko pomirenja sa situacijom, sve završilo sa rutinom. Posle rutine izbor je krajnje individualan i varira od osobe od osobe. Neki se predaju, drugima je rutina znak sigurnosti, dok treći tek tada počinju borbu. Ali do onog izmirenja mora doći. Kad-tad! Miriš se tada sa svačim i sa svim – sa okolinom, zgradom, porodicom, voljenima i najvažnije – sa samim sobom. Jedino tako može početi faza rutine. A do nje se valja nekako dovući. Najbrži, ali ne i najlakši, put je preko suočavanja sa sobom. To se uvek sazna tek kada prođeš onim najsporijim trnovitim stazama.



Mi nismo ništa drugačiji od bubašvabe. Gnusno poređenje? E, pa tako je! Navikavamo se vrlo brzo. Ali bubašvabe ne umeju da glume. Bar mislim da ne umeju. Mi, sa druge strane, umemo. Itekako umemo. Napravili smo fasadu koja nas štiti od okoline. Vrlo brižljivo smo to gradili, dan za danom i godinom za godinom sve dok iz tog neimarskog poduhvata nije proisteklo ono što smo mi – pravi pravcati virtuozi glume i prilagođavanja. To važi za ulicu, livadu, polje, napolje… U institucijama stvar je nešto drugačija. Fasada se tad ruši ostavljajući ogoljenog čoveka koji bi samo voleo da podeli muku sa drugim pripadnikom svoje vrste. I bude lakše, stvarno bude majku mu njegovu. Institucionalizovani to vrlo dobro razumeju.

Nigde se brže ne nalazi zajadnički jezik nego u te dve zgrade. Nigde se brže ne nalazi i različit jezik. Proces od kontakta očima do prvih rečenica ne traje duže od jedne cigarete. Druga cigareta je već prijateljstvo. Treća znači rutinu. Bar dok traje period boravka u instituciji. Napolju bi to sve trajalo mnogo duže. Ako bi uopšte i došlo do prvih reči. Nigde se različiti ljudi neće tako dobro razumeti nego iza tih sterilnih fasada. I nigde sitni rituali ne znače tako mnogo. A sve počinje od toga – Zašto si ovde? Pitanje svih pitanja. Toliko jednostavno, a opet toliko komplikovano. U odgovoru leži čitava jedna sudbina sa svim pratećim zapletima.

Kako vreme brzo prolazi! Pa čak i u institucijama u kojima te sve, sve živo interesuje, ali nikad koliko je sati i koji je dan. Ta informacija je suvišna i krajnje nepotrebna. No, vreme prolazi kao i napolju. Teško za poverovati, ali tako je. Dani se zaređaju i kad tad dođe taj poslednji. Živela sloboda! A da li je zaista toliko živa? Sloboda mislim. Pre nego što će zakoračiti preko onog istog praga (samo sa druge strane) instituciolizovani obećavaju sebi mnogo stvari. I ne samo sebi, već i kolegi instituciolizovanom, ali i sili u koju god veruju. Promeniću se, doživeo sam prosvetljenje, nov sam čovek, od sutra sve drugačije … su samo neka od obećanja koja su proizašla iz naknadne pameti. A naknadna pamet je kratkoročna u svom besmislu postojanja i traje samo dok se ne kroči u vrli svet. Napolju fasada počinje postepeno opet da se gradi i dok trepneš već si onaj stari neinstituciolizovani. Zato pojedinci i vole kad ih neko liši slobode. Tada su svoji na svome – ma koliko to čudno zvučalo.

Među nama koračaju zavisnici od institucija. Oni pride imaju i fobiju od slobode. Udobno su se smestili iza sterilnih fasada unutar kojih sve počinje i završava se sa – Zašto si ovde? Napolju te to niko, nikada ne pita. Napolju slabo kog interesuje zašto si napolju, stoga je pitanje koje otvara svaku konverzaciju suvišno. Usled nedostatka adekvatne zamene ostaju samo nepoverljivi pogledi. Otuda je i došla inspiracija za naziv. Šošenk, naravno, po kultnom filmskom ostvarenju iz 1994. godine. Stari Bruks je na parčetu drveta urezao poruku da je bio tu. Zatim se popeo na malu stolicu, odabravši poslednje rešenje. Sve to je uradio tek pošto je izašao na slobodu u kojoj nije mogao da se snađe. Zatvor je bio sve što je znao i za šta je znao. Sa druge strane – “Neke ptice nisu stvorene za kavez“ – glasi kultni citat koji ide u prilog zavisnicima od slobode sa ekstremnom fobijom od bilo kakvog zatočeništva. Bekstvo iz Šošenka je jedan od onih filmova koje ćeš uvek pogledati kad god je na nekom od kanala. Dostigao je status kultnog ostvarenja bez velikog budžeta i promocije. A to znači da je po sredi, ipak, neki sindrom. Njegovi simptomi ne idu dalje od potrebe da pogledaš taj film kad god je na TV-u. Druga je stvar kakve ćeš poruke izvesti nakon što krene odjavna špica.

Ove reči nisu pisane napamet. Iza njih stoji iskustvo. Na žalost. Možda i na sreću. Oda institucionalizovanima napisana je upravo iza jedne od tih sterilnih fasada u kojima sve počinje onim – Zašto si ovde? Zatim sledi odgovor, pa dok “trepneš” eto je i rutina. Oda možda i nije adekvatan izbor. Ipak je bolje reći saga – zvuči dramatičnije ako ništa. Jer, sve je to život. Baš tako – čudesni, nikad dosadni, uzbudljivi, predivni, prokleti…život. Sa ljudima koji su glavni protogonisti svojih sudbina. Pa tako koračamo iz epizode u epizodu dok se sporedni glumci, statisti i scenografije non stop menjaju. Neki bi voleli da im je to kretanje suženo u četiri zida. Drugi, opet, nikako ne trpe granice. Raznih nas ima, ali jedno je sigurno – iz Šošenka se možda može pobeći, dok od subine još utekao nije.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

Celokupan sadržaj obuhvaćen sajtom – internet portalom užice online, a koji podrazumeva: tekstove, logotipe, grafike, fotografije, audio i sav ostali web materijal predstavljaju autorsko pravo i isključivo su vlasništvo upravo ovog portala, ili u drugom slučaju, postavljeni su uz saglasnost datu od strane vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Preuzimanje materijala sa portala (izuzev postupanja sa istim na način prethodno naveden u uslovima korišćenja), bez pisane dozvole vlasnika ovoga sadržaja, smatra se strogim kršenjem zakona o autorskim pravima. Portal UžiceOnline će u nastojati da svoja autorska, prava intelektualne svojine, kao i sva ostala srodna prava zaštiti, u najvećoj meri koju zakon propisuje što bi podrazumevalo i krivično gonjenje.

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail