Zaštita od sunca i neželjenih pogleda – to bi, u najkraćem, mogla biti definicija roletne. Ništa spektakularno reklo bi se. Čovečanstvo bi zasigurno preživelo do današnjih dana i bez tog izuma. Kako bi bilo ukucati reč roletna na guglovom pretraživaču? Da li bi tada izašlo nekakvo oficijalno objašnjenje? I internet čak ima svoje granice. Kada bi poželeo da potražiš definiciju roletne verovatno bi u ulici nestalo struje. Zatim bi helikopter izvršio desant na tvoj krov. Iz njega bi izašli ljudi u crnom koje interesuje jedna i samo jedna stvar – Zašto želiš da znaš rečenicu koja bi objasnila razlog postojanja roletni? ZAŠTO?

Dovoljno je imati uvid u osnovne funkcije – zaštita od neželjenih pogleda i jakog sunca.  Međutim, roletne kriju i određenu dozu tuge u sebi. Tešku istinu koju kad-tad primetiš. Udar realnosti ne stiže momentalno. Kao i uvek uostalom. Do zaključka se dolazi postepeno. U hodu. I bukvalno u hodu, dok koračaš ulicom.

A kada to? Pa kada, najzad, primetiš da se roletne na nekoj kući ne dižu danima, mesecima i godinama. To dalje znači da iza tog komada drveta ili plastike nema nikoga. Vazduh je iza zauvek zatvorenih roletni ustajao od praznine. Prostorije su neme i memljive. Tamo nekoga nema. Ili bolje rečeno, neko je bio tu, ali više ne. Otkriva se bolna spoznaja. Kuća bez ljudi je samo gomila građevinskog materijala koji nema svrhu. Tišina ispod šuta. Krah ljudske sudbine. Težak kraj koji se uvek vidi prekasno. Sve i da ga vidiš na vreme, ništa tu ne bi mogao da promeniš. A to je, valjda, najporaznije.

U Srbiji je nažalost, svakim danom, sve više roletni koje su lišene osnovne funkcije. Ne, ne, optimistično je to napisano. U Srbiji je već sada previše roletni bez osnovne funkcije. Sada je pesimistično napisano. Stari nestaju u tišini svojih domova. A tako su ih silno gradili i sticali. Mladi, ili su otišli u veće gradove, ili preko, ili ih jednostavno nema. Nema ih! Nema nas, jebi ga. Kuće tako ostaju prazne, prepuštene na milost i nemilost prolaznosti. Neverovatna je spoznaja da je pečat na sve jedna obična roletna koja se zauvek spušta i ključ koji se okreće na desno po poslednji put. Zvukovi koji paraju uši poput grebanja po tabli. Mi takve stvari i ne primećujemo. Ne zato što smo bezosećajni. Ko može biti ravnodušan pred prizorom zauvek navučene roletne? Jednostavno, život je toliko brz da se nema vremena misliti o detaljima. A tamo đavo čuči kako kaže stara izreka.

”Moja” ulica beleži tri kuće na kojima se roletne više nikada neće podići. Za sada. Pored njih svakodnevno prođe mnogo sveta nesvesnog te činjenice. A tamo su živeli neki ljudi… Stvarni ljudi… Lepa, Pop, Jela… Sa stvarnim životima. Te kuće niti su trošne, niti oronule. Fasade se i dalje “drže“. Sve je kao i obično moglo bi se reći. Ali samo naizgled. Ljudi koji su živeli u tim domovima sasvim tiho nestaju iz sećanja. Iz  dana u godinu brišu se uspomene da su uopšte postojali. U zvaničnim dokumentima ostaju samo kao statistika koja ide u prilog demografskoj katastrofi. E pa neće moći! Ove rečenice i postoje samo da bi kontrirale zaboravu. Ako već ne mogu brojkama o mortalitetu. Jer jednom je, ipak, postojao život u svoj svojoj složenosti. Sve to je prekinuo užasavajući zvuk poslednjeg spuštanja roletne. Tačka na kraju jedne duge priče koja uvek ide posle one završne – Nema nas sa neizbežnim – jebi ga. Psovka je tu uvek koristan dodatak.

I svaka ulica ima svoje tri kuće. Negde ih je više, drugde, srećom, manje. Zajednički im je sablasan prizor na zapečaćene prozore i dvorišta koja polako preuzima priroda. Poslastica za  vreme koje se hrani takvim stvarima. Roletne u ovom slučaju niti su ukras, niti potreba. Isključivo poraz. Pa ti onda traži definiciju tog užasnog ljudskog izuma.

[ratemypost]