“Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. To je urođena, genetički programirana reakcija na preteći ili bolan stimulus”

Skup međusobno povezanih simptoma koji čine jednu koherentnu nozološku celinu – eto šta izađe ako otkucaš reč sindrom. Termin nozološki ću preskočiti jer nemam predstavu šta bi trebao predstavljati. Ubeđen sam kako služi samo da bi rečenica zvučala ozbiljnije – kao i svi medicinski pojmovi uostalom. Ovo drugo sve stoji i u datom slučaju ne može značiti ništa više nego grad. A gde je grad tu je i život. A gde je život tu su i ljudi. A gde su ljudi tu je i strah – neodvojivi u međusobnom odnosu. Da nema straha ne bi bilo ni nas. I obratno, nas ovakvih ne bi ni bilo bez straha. Plašimo se zato što postojimo. Postojimo zato što se plašimo. Rastemo uz strahove i naši strahovi rastu sa nama dok nas ne ojačaju ili, pak, ubiju… Ovako mogu u nedogled, ali jasno je da su ljudi i strah povezani. Strah, takođe, nema nacionalnolnost i zabole ga za granice. Širi se poput virusa…baš poput ovoga koji nosi zajednički naziv sa jednim meksičkim pivom osrednjeg kvaliteta. Strah prodaje bolje nego bilo koji trgovac, ako ne verujete pogledajte rafove u prodavnicama, ti rafovi su ispražnjeni iz straha. Straha koji ovoga puta nema oblik, niti formu,  a to nas najviše plaši – nemogućnost lociranja. Iz toga se, dalje, javljaj sebičnost – poslednji stub odbrane nestaje negde kod pomame za toalet papirom i za svojom cenjenom zadnjicom. Maska neće sprečiti virus. I, tek, neće sprečiti strah. Kilo brašna, nekoliko tunjevina i pakovanje ulja neće suzbiti činjenicu da smo upravo ustanovili koliko smo slabi i krhki. Samozpoznaja je ponekad dobra stvar. Odlična čak. Možda bi se trebali i zahvaliti tom virusu koji deli svoje ime sa jednim meksičkim pivom? Ipak ne! Dovoljna je i samospoznaja da smo ipak samo ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. Samospoznaja se uvek krije iza našeg ega. A kada se najzad ogolimo ostaje ta reč od pet slova sa prvim S, drugim T, trećim R i  AH koja dolaze na preptposlednje, odnosno poslednje mesto formirajući termin za emociju tako svojstvenu nama – ah taj Strah.

Strah uzimamo zdravo za gotovo, a u stvari je on mnogo, mnogo kompleksnija emocija i ima neprijatno mnogo kategorija i podkategorija. Neke su dobre i pomažu čoveku; druge su loše i mogu dovesti do njegovog uništenja. Mi na strah gledamo crno ili belo. Ili je tu ili ga nema. Dobar. Loš. Ništa između. S tim se ne mogu složiti naši preci koji su u strahu od predatora pobegli u pećine, a potom se, iz istog tog straha, skoncentrisali da naprave oruđe ne bi li oterali životinje koje su im do tada zagorčavale život. Plašili su se i da ne umru od gladi – zato su naučili da prevaziđu život sakupljača i strvinara. Posadili su prve useve. Grupisali su se iz istog tog straha u plemena, sela i gradove.  A dalje? Dalje je istorija. I to zastra(h)šujuće  dobra. Izgleda da je vreme za mali predah od iste – pauza će trajati od 20:00h do 05:00h  svakoga dana – bar za sada.

Strah treba kultivisati i negovati. Bez straha nismo ljudi već roboti koji automatski odrađuju prethodno postavljene zadatke. To nije i ne sme biti nijedno ljudsko biće. U svakom čoveku leži iskonski strah koji ga je, na koncu svega, doveo do nezamislivih visina. Suprotno od strašljivog je hrabar. Istorija je puna hrabrih ljudi. Nisu oni hrabri jer su pobeđivali strahove već neprijatelje. Strahovi su im samo pomagali da guraju napred mimo svih očekivanja. Za strah treba imati srce, bez straha nemaš ništa! A uvek je bolje imati nešto…pa makar kilo TIP-400 brašna, nekoliko pakovanja sumnjive tunjevine iz Drača ili pivo koje neće biti poreklom iz Meksika.

Naš strah je u 2020. godini  konačno dobio svoje ime. Upoznali smo se bez prethodnog predstavljanja – o rukovanju tek neću da pričam. Nismo ni trepnuli a strah je već prošao preko svih granica, terminala i pasoških kontrola. Doleteo je pravo u naše domove rušeći sve pred sobom… I sada smo konačno tu, suočeni licem u lice – čovečanstvo i strah, strah i čovečanstvo – neodvojivi u međusobnom suprotststavljanju, nadopunjavanju i oduzimanju. Izgleda da nam ne ostaje ništa drugo nego da se ne ljubimo i da pobedimo, ali ne strah, već taj prokleti virus. Neka straha, dobar je tu gde jeste, uz nas – samo bez panike. Živeo strah! I mi sa njim.

[ratemypost]