Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Klik

Kolumne

Sindrom tišine

  •  
  •  
  •  
  •  

Tišina dobro ide uz mnogo stvari, ali ljudi sigurno nisu među njima…

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Dizajn: uzice.online
  •  
  •  
  •  
  •  

“Tišina, muk – čulno stanje delimičnog ili potpunog odsustva zvuka, suprotno od buke.“

Skup međusobno povezanih simptoma koji čine jednu koherentnu nozološku celinueto šta izađe ako otkucaš reč sindrom. Termin nozološki opet preskačem jer nemam pojma šta znači. Sada sam skoro pa ubeđen da služi samo kao dodatak ozbiljnosti u rečenici. Ovo drugo sve stoji i u datom slučaju ne može značiti ništa više nego grad…16:54h… A gde je grad tu su i ljudi. A gde su ljudi tu je i tišina. Ček, kako sad to? Tišina i ljudi? Ljudi i tišina? Ma to mora da je neka greška – između tišine i nas nikada nije i nikada neće biti razumevanja jer da bismo nekoga razumeli taj neko prvo mora da govori – a za tišinu je to ništa drugo nego gubljenje vremena.



Tišina dobro ide uz mnogo stvari, ali ljudi sigurno nisu među njima… 16:55h… Štaviše, ljudi sve rade samo da se ne bi suočili sa tim zvukom koji zvuka nema… 16:56h… Tišina nikada neće biti naš saveznik jer iza nje obično dolaze rušilačke oluje… 17:00h… A toga se najviše plašimo – neizvesnosti koja proizilazi iza deficita zvukova… 17:15h… Ljudi ne vole neizvesno, to ih čini nemirnim i nespokojnim – dve srodne emocije koje u svojoj osnovi imaju ne kao ne! … 17:30h… Ljudi vole da kao da, muziku, pesmu, viku, buku, automobile, dosadne vozače i njihove dosadne sirene, dozivanje nemirne dece sa prozora, zvuk lopte koje je nemirno dete šutnulo nogom ili rukom, zvug pogodka koji će ta ista lopta napraviti, ili barem prozor koji će razbiti… sve to volimo jer nas baš ti zvukovi čine živim i baš ti zvukovi su život u svom svom savršenom neredu… našem savršenom neredu… samo našem savršenom neredu. 17:59h – 18:00h …. Dovoljan je jedan minut, kratak vakum između dve vremenske odrednice, da život napravi pauzu prepuštajući se tišini – ali ne onoj dobroj, već ovoj drugoj – tišini koja za sobom nosi neizvesnost i oluje. Nisu sve tišine iste – i među njima vladaju kategorije, nesložnost, sukobi i podele.

18:00h – poslednji čovek žurnim korakom odlazi kući psujući sebe u bradu što je dozvolio da se tako kasno nađe na ulici. On se upravo pita da li policijski čas počinje u 17h ili u 18h?! Zvuk njegovih đonova na asfaltu para puste ulice – kliše svakog iole čestitog horor filma. NN čovek gleda na sat dok koraci postaju sve brži. Valjalo bi da stigne na vreme. Još samo malo neznani čoveče… A ne tako davno 18:00h po Srednjeevropskoj vremenskoj zoni nije predstavljalo ništa specijalno. Lagani pad dana koji je ispunjen emisijama posvećenim kuvanju, rukotvorinama domaćica iz Prnjavora i tome kako zavoleti sebe na sto načina u sto varijanti uprkos sto problema. A sada? 18:00h znači kraj – zatvaranje i čekanje nečega za šta nismo ni sigurni da li će doći. 18:00h znači tišinu koja neprirodno bdi nad našim glavama. A kada se nešto čeka sati prolaze bezobrazno i bezobzirno dugo. 19:00h, 19:30h, 20:00h ….



Na naše gradove polako pada mrak ranog proleća – svetla u stanovima i kućama se uključuju, ali tamo ljudi nema, samo neizvesnosti okupljenje oko televizora na kome postoje samo vesti, prilozi i emisije o strahu koji nosi zajednički naziv sa jednim meksičkim pivom osrednjeg kvaliteta i prevelike cene. 20:30h – najzad je pao mrak, puste ulice boji plava boja rotacionih svetala koja nas opominju da ne mrdamo nigde. Tišina je nadvlada zvukove ljudskoga života dajući šansu prirodi i proleću. Iznad ulica obojenih u plavo su svetla stanova u kojima su ljudi zatvoreni u jedan, dva, tri, četiri zida sa svim svojim strahovima koji su, takođe, ostali zaključani sa njima. A iznad neizvesnosti, pustih plavih ulica, rotacija, specijalnih emisija, punih frižidera, praznih tanjira, toalet papira, asepsola, sredstava za dezinfekciju, beloruske i tadžigistanske fudbalske lige, serija, filmova, repriza, 5g mreže, konferencija za štampu, iluminata, masona, maski, rukavica, strahova, svetala…? Šta je iznad? Pa nebo sa prostranstvima koja ne mogu manje interesovati naše muke, navike  i opsesije. Takođe, gore je tišina, baš kao i ovde dole – izgleda da smo sada u ravnoteži. Barem do jutra.

Tišina, muk – čulno stanje delimičnog ili potpunog odsustva zvuka, suprotno od buke… a jednako otkucaju sata koji nas opominje da je 18 časova po Srednjeevropskom računanju vremena.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

FacebookWhatsAppViberEmail
REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail