Sećanja su zajebana stvar, baš zato što su tako individualna i krajnje lična. Često su varljiva, ili tačna, zavisi iz čije se perspektive gleda naravno. U sećanjima imamo obično dvoje, onog koji se seća i onog koga se sećamo. I tako dvoje zajedno idu kroz život, često nesvesni onog drugog… Naravno, ko kaže da to dvoje moraju biti uopšte ljudi. Da bi se postavila valjana formula o brzom recikliranju nekih zaboravljenih prizora dovoljno je da makar jedno od pobrojanih bude čovek. Ono drugo može biti bilo šta; klupa, oslkani mural na zidu, teren, ljuljaška… Ili na primer Trg – velikim početnim slovom dakako. Dovoljan je samo jedan povoljan trenutak kako bi to vividno sećanje izletelo iz samih dubina našeg mozga. Taj trenutak je uvek jednostavan, banalan, i nikada nije filmski. Miris, slika, ton… sve su to dobri putokazi za sećanja da nađu svoj pravi put ka cilju. A cilj je jelte mozak koji će informacije spustiti do najvažnijeg mišića u našem telu.
I upravo tako jedno davno sećanje izbi na površinu; banalno baš poput života. Trg, nekog davnog, zaboravljenog, leta. Trg pun ljudi tog nekog davnog zaboravljenog leta. I bez struje! Potpuna pomračina koja govori u prilog turbulentnoj prošlosti kada je prvo pitanje glasilo – Koja si grupa? Parna ili neparna. Od prve do osme. Sve je počinjalo i završavalo se tim pitanjem. Napolju je neko lepo vreme kada sumrak kasnog proleća pada na grad pod restrikcijama. Kada pomislim na Trg uvek mi prvo padne na pamet lepo, toplo, vreme – interesantna asocijacija. Tako je na primer inicijalna pomisao na Slobodin stadion magla i jesenja hladnoća. Ili makar škola – zima i samo zima oko Nikoljdana kada juriš da popraviš te proklete kečeve. Ali zato Trg – piktoresno prolećno podne ili letnja noć.. bez struje. A svuda okolo ljudi, u grupama od nekoliko, na svojim dobro poznatim mestima. I tako kako rasteš, polako ideš sa kajmaka i autića ka gore, sve do gornjeg trga, da bi se opet postepeno kretao ka dole, zajedno sa godinama koje sada idu u suprotnom pravcu od tebe. Uz Trg i niz Trg, dijagonalno, cirkularno; od Promaje preko Kec bara, pored Bioskopa sve do Malog trga. Pa opet, samo sa druge strane. Generacije se menjaju, jedni dolaze, drugi odlaze. No, navike ostaju. Navike koje su neumoljive i koje valja brižljivo čuvati, jer navike nas i čine onim što jesmo.
E sad, valja reći kako je naš Trg odlično arhitektonsko rešenje. Kao stvoreno za grad koji nalikuje plastičnoj posudi, gde kad bi bacio kliker ovaj bi morao završiti na Trgu zahvaljujući neumoljivoj gravitaciji. Ali ipak, Trg bi izgubio svoju osnovnu namenu da nema ljudi. Ljudi su Trg. I Trg čine ljudi. Ljudi koji su nalik onom pomenutom klikeru – kad izađu iz svojih kuća prirodna inercija ih vuče ka jedinom logičnom odredištu. Njihovom Trgu. Na njemu su prohodali, progovorili, pronašli sebe.. i sve ostale reči koje počinju sa PRO a zaboravio sam napisati. A sećenja? Sećanja su uvek zajebana stvar. Pogotovu ona sa Trga. Tvog Trga. Mog Trga. Našeg Trga! Reč Trg je sada već bezobzirno mnogo puta napisana, ali neka je… jer baš tako i treba da bude.
