Proleće ne zna za tišinu. Tad sve postaje bučnije. Budi se priroda, i mi sa njom. Bude se sećanja, osećanja…i sva druga anja koja mudro tihuju tokom cele zime čekajući povoljan trenutak da izađu napolje.

Decembar…
Januar…
Februar…
I pola marta.

A onda gotovo preko noći sve se promeni kao i bezbroj puta do sada. Iz mira u bujanje – za tren. I čini se kako tu promenu vidiš prvi put, a to je očigledna varka…ili dokaz kako su čuda moguća. Ko ne veruje samo mu spomeni proleće, većeg čuda od tog godišnjeg doba nema. Ali ovde ne pričamo o čudima…već o buci i vesnicima proleća koji ne moraju biti nužno u obliku cveta u polju ili pupoljka na grani.

Kako sad to? Pa svi smo učili o prvim vesnicima proleća. I pominjali ih u literalnim pokušajima gde drveće polako oblači zelene haljine. Smenjujući ih onim belim-haljinama naravno.
Visibaba…Jagorčevina…Oni nose glas kako su dani duži. Ljubičica…Narcis…Za njima ide i sunce. Eno ga i Zumbul…kada bi mogli čuti bilo bi tu dosta buke koja prati novo stvaranje.

Kuuupujemo stare frižidere, staro gvožđe, stare kade i kreke…Odakle sad ova rečenica?! Kako stvari stoje pravo iz Šapca u vidu kamiona koji se pojavljuje sa prvim lepim danima. Rečeno je kako vesnici proleća ne moraju nužno biti u formi biljaka. Ponekad, samo ponekad, oni mogu poprimiti oblik tog starog kamiona sa nasnimanim glasom koji želi da otkupi sve ono što nama više ne treba. I taj glas je prilično odlučan u nameri jer on dopire u svaku ulicu do svake kuće i prostorije. Od glasa nema bežanja, čuješ ga ponekad u snu i strepiš u iščekivanju kada će iza ugla da se prolomi ono čuveno: Kuuupuujemo…uz sporo kotrljanje točkova po asfaltu koji kao da samo tebe prate želeći da ti uzmu kadu iz kuće.

Tiho je jutro ranog proleća. Proteklu noć je mogla pasti kiša…što da ne, sve je u proleće moguće. Ali osvanulo je to jutro kao iz najlepših priča. Odbija se sunce u svim pravcima i miluje sve što mu se nađe na putu. Ali na tom putu vidimo i nejasni odraz; dalek da bi se prepoznao, ali za njim ide i zvuk. Odjednom, sve postaje mnogo jasnije. To su oni! Ne Visibabe. Nikako Jagorčevine. Ne ni Ljubičice. Ne i ne za Narcise i Zumbule…Kuuuupujemo stare kade, frižidere i kreke…Vesnici proleća; uvek više njih u kabini, sa laktovima izbačenim kroz prozor plavo zelenog kamiona kao amanet da je napolju konačno otoplilo – i znatiželjno sumnjičavim pogledima koji žele sve ono što vama više ne treba. Uz neizbežan glas koji je verovatno isti od Londona do Vladivostoka; glas koji se neumorno ponavlja, ponovo, iznova, opet…Kuuuupujemo staro gvožđe, stare kreke i frižidere….u najlepše jutro i podneva koja ne mare za prideve. Nestali su negde u novembru. Gde su bili ostaće večna tajna. Ali sad su tu, to je jedino važno, rame uz rame sa svim onim ranim cvećem…E tek kad ih vidiš, ili čuješ, znaćeš da je proleće konačno stiglo…u plavo zelenom kamionu…i negde iz pravca Šapca.