U Galeriji Reflektor biće održana poslednja izložba u ovoj sezoni “Alegorija sećanja” Veljka Valjarevića u petak 5. novembra u 19 časova i trajaće do 20. novembra. Reč je o našem sugrađaninu Veljku Valjareviću koji je postigao zapažene uspehe kako u zemlji tako i u inostranstvu i prvi put se predstavlja samostalno užičkoj publici. U skladu sa epidemiološkim merama maske su obavezne uz mere predostrožnosti. „Kao stara tajna ja počeh da živim,…“
Igra se čovek u zelenim ponorima. Obrasta u trave, nose ga noć i voda i duh bića utkanog u snoliki prostor…Sve pleše u tami koja neprekidno živi i traje, tami koja krije u vodi neki nepoznati lik sveta…
Čovek je u moći trava tek slućeno biće, opkoljeno avetima i prizracima tišine u kojoj lica ili dusi izmiču nabujalim tokovima zelenila i njihovim neumoljivim spletovima a onda izranjaju iz njih okupani čudom…
„Tišina se digla da spokojstvom leči…“
Odškrinuti vrata zelenog sveta koji će nas sve odvesti u tu svetlost , kroz otvor koji pluta u njemu, to ja zadatak slikara. On strpljivo prebraja zrake na laticama retkog cveta i mudro sluša mesec što iskri u nesigurnoj tami.
„Noć na polju leži, mir se po njoj kreće“
Slikarevo oko je spokojno, naviklo je da potanja u stvarnost u trenutku mučnine i bola , da traži ono što se retko viđa, da opstaje u samoći i meri granice svetova, da vodi biće u predele snova. Tamo gde ispred nas izranja lik mistične madame, poput lica sa drevnih fresaka, pobelelo od cvetanja vremena na njima ili gde detinjstvo iskri u zaumnom plesu fantastičnih stvorenja.
Valovi zelenih misterija, onirička tkanja lelujavih poteza.
„Uneti izraz u linije, boje,
Rastočit samrt i spojiti uze
Života s dušom.“
Zanos je linijom, bojom, površinom, kretanjem likovnih glasova ubediti svet da lepota i večnost, istina i život jedni pored drugih neumorno koračaju prema tim vratima u centru slike iza kojih kao plod mašte cveta nova slutnja.
Slutnja tiha i nežna kao smrt koja grli bela tela, „bilje i vazduh“ …
Slikar ne zna za nemoć dok se igra sa svetlošću , „izmiren sa tajnama dalekim“ raspreda je i rastače u treperenju zelenog pigmenta „u tišini u dolini zaborava“. Drevni su glasovi koji ga zavode, žive oduvek u ljudskom biću, srasli sa njim, vlatima trave, šumom, mesecom… Tu su kada čovek u život dolazi, tu su i kada iz njega odlazi…
Veljko Valjarević iznad svega strpljivo veruje snoviđenjima, zna da su ona iza i ispred duha svakog vremena, da ih uvek prati geneza tajni o nastanku i razvoju bića koju on bojom i linijom umiva u slici zagledan u vedrinu stvaranja. Proces je za njega prepuštanje uzdahu noći i silini zelenog traga, „pogledu koji priča, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko“, ruci koja traži mir, listu koji „šapuće utehu“. Taktilnost kojom osluškuje pikturalnost zelenog iskona izjednačena je u njegovom radu iskrenim doživljajem života prirode kao jedinog izbavljenja i iskupljenja za čoveka. U tom frizu zelenog treperenja stvarnost se pretvara u senku nekog sveta koja stoji pred nama kao upozorenje i putokaz istovremeno. Prostor u koji slikar spušta svoj hod samo je prvi plan univerzuma u kome smo svi spleteni u mrežama iskušenja i u kojima je stalno jedino preispitivanje naše vere u smisao postojanja.
„Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,
Gde duh lagano, nečujno opada
Kao lepota, prah leptira, cveće;“
Svetlost i boja, tvorci su atmosfere u slikama Veljka Valjarevića na način koji nije uobičajen, ishitren i zasnovan isključivo na zanosu i trenutku, jer ovakav slikar uvek iznova „nalazi sebe u plodnom kraju staroga neznanja.“ On osluškuje crtež i njegove putanje kroz sliku, svestan njegove moći i nezaobilaznosti u procesu gradnje tkiva slike. Pažljivo posmatranje situacija koje u slici otvaraju proces igre, sposobnost da učestvuje jasno i koncentrisano u tom procesu slikara izvode uvek iznova na puteve nadahnutog zagledanja u svet. Svet u kome jesmo ovde i sada i u onaj koji je duboko skriven u nama samima. Ponekad je slikar na granici i na tom osetljivom položaju izložen je mnogim iskušenjima i slutnjama. A jedna od glavnih slutnji odnosi se na savremeni život u prostoru u kome bujanje agresije dostiže granice podnošljivosti, priroda nas opominje, snovi nas opominju , slika nam šalje utehu. Slika nas uči uvek iznova da je igra glavni put ka jezgru života.
„Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava“
Moć tačke oličene u liku meseca i sunca jednaka je moći slikarevog traga u mrlji i liniji koja opisuje svet sna i svet jave nadahnuto i zagledano, nežno i začuđeno. Slike su oda oku koje spremno vreba sve tajne života.
Jelena Šalinić Terzić
Napomena: u tekstu su korišćeni stihovi iz poezije Vladislava Petkovića Disa.
O autoru
Veljko Valjarević rođen je 15.septembra 1991.godine u Užicu, gde je završio srednju Umetničku školu. Po završetku srednje škole, upisuje Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu (FILUM), gde provodi pet godina, u klasi mr Željka Đurovića i dr Jelene Šalinić Terzić. Na trećoj godini akademije posećuje Medicinski fakultet, gde se posvećuje istraživanju anatomije ljudskog tela. Medicinski fakultet posećuje dve godine. Diplomirao je 2014. godine u redovnom roku. Iste godine upisuje master akademske studije na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, pod mentorstvom mr Željka Đurovića i komentorstvom Jelene Šalinić Terzić. Tokom master studija bavi se egzistencijalnim pitanjem čoveka, gde veliki značaj pruža filozofiji 20. veka. Godine 2015. završava master studije i odlučuje da se preseli u Beograd, gde formira svoj prvi atelje i u potpunosti se posvećuje istraživanju crteža i slike. Svoju prvu samostalnu izložbu u Beogradu priređuje 2017. godine pod imenom ,,Je suis Paul Delevaux“, u Kući kralja Petra. Izlagao je na preko trideset grupnih izložbi i realizovao deset samostalnih izložbi. Zastupljen je u nekoliko knjiga i eseja o crtežu. Radovi se nalaze u privatnim i državnim kolekcijama – jedan je od najmlađih slikara zastupljenih u stalnoj postavci Moderne galerije Valjevo. Trenutno je na doktorskim studijama na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Izvor: Galerija Reflektor
