Dolazio je Nemac u više navrata u našu zemlju kao predstavnik jedne bavarske firme, a kad je poslednji put bio u Subotici ovde su mu stavili lisice na ruke i kasnije mu sudili kao nekadašnjem obaveštajcu. Osuđen je na 11 godina zatvora, u Sremskoj Mitrovici je izdržavao kaznu, pa je amnestijom pre njenog isteka oslobođen.
O takvoj poratnoj sudbini Nemca Hansa Kola, ili Ivana Kolića kakvo mu je bilo ratno obaveštajno ime, govori knjiga „Major Kol/građanin Kolić’” koja je nedavno objavljena u Užicu u času kad su obelodanjeni snimci ovovremenih špijuna
Autor knjige je nekadašnji novinar „Politike”’ Đorđe Pilčević, užički publicista koji je preminuo pre dve i po godine ne dočekavši izlazak svog dela. Rukopis na kome je Đorđe nekad dugo i posvećeno radio (a deo podataka svojevremeno objavio u jednom novinskom feljtonu), porodica je sačuvala, a knjigu je objavio Istorijski arhiv u Užicu.
Ta priča o Hansu Kolu je istinita, ratna i poratna, sa mnoštvom pojedinosti, svedočenja, faksimilom novinskog teksta objavljenog sa suđenja, pa i kopijom sudske presude. Kol je iz svog vojvođanskog zavičaja uoči Drugog rata otišao u Nemačku da se usavršava u struci. Ali kad je nemačka krenula u osvajanja Evrope, dobrovoljno stupa u nemačku armiju. U Haleu, gde su vojnike pripremali za rad u nemačkoj vojnoj obaveštajnoj službi, Hans prolazi potrebnu obuku i pseudonim Ivan Kolić.
Dolazak u Užice
Po okupaciji Jugoslavije Abver formira špijunsku mrežu u gradovima Srbije. Kad su partizani i četnici poveli akcije na terenu, Hansa Kola su iz Beograda poslali na službu u Užice i Čačak. Krenuo je on u leto 1941. s putnom ispravom na ime Ivan Kolić na svoj prvi obaveštajni zadatak. Zbog znanja srpskog prihvatan je bez podozrenja. Najpre je u Užicu beležnicu napunio podacima, „a sagovornici su mu se poveravali, jer su mislili da je reč o našem čoveku, domaćem Švabi”. Zatim je to isto radio u Čačku, posle čega je komandi dao izveštaje. Pisao je o kretanjima i akcijama komunista i četnika u ovim krajevima, beležio njihovu brojnost, imena, gde su zborovali. Navodio i imena ljudi koji se protive ustaničkim akcijama, kako bi oni nemačkim organima mogli davati informacije. Izveštavao je Kol komandu i o hapšenju 40 komunista u Užicu jula prve ratne godine, koji su pušteni pod jemstvom tadašnjeg predsednika opštine Andrije Mirkovića.
Zadovoljni špijunskim radom, iz Abvera su obaveštajca Kolića ponovo slali na teren, prvo u Šabac, da preko doušnika Srba sazna više o ustanicima. Odatle u Banju Koviljaču gde je u specijalnoj misiji Abvera ostao do februara 1942. Predstavljao se narodu kao Ivan Kolić, opunomoćenik Ministarstva poljoprivrede srpske vlade. Umeo je naprečac da osvoji sagovornika, a neuki svet ga je smatrao čovekom od Nedićevog poverenja koji može dosta da učini za srpski narod sa obe obale Drine.
U toj svojoj prikrivenosti stigao je i do četničkog komandanta Jezdimira Dangića u istočnoj Bosni, da bi 1942. Nemci pohvatali neke Dangićeve četnike i sproveli ih u logor. U to vreme Rade Jakšić, jedan od partizana u istočnoj Bosni, slučajno je saznao da je Ivan Kolić nemački agent, o čemu je i Tita pisanim izveštajem obavestio, navodi Pilčević.
Ipak, to nije omelo Nemca da potom postane šef meldekofa u Užicu, jedinice nemačke obaveštajne službe. Tu je ostao do 1944. godine, uz velika ovlašćenja, moćan da smeni čak i čelnog Krajskomandanture. Ovde je u većinu zadataka išao u civilu, a nosio bi i različite nemačke uniforme, oko vrata uvek belu svilenu maramu. Vodio je sobom i vučjaka, upamtili su ga mnogi uhapšeni. Koga Ivan Kolić optuži taj je gotov, pričalo se po užičkom kraju tih ratnih godina. Vodio je i kaznene ekspedicije po okolini. Recimo, kada su se kod Kosjerića u jesen 1943. sukobili četnici i ljotićevci i pritom poginuo Kolićev prijatelj ljotićevski komandant Lautner, Kolić je organizovao kaznenu ekspediciju kada je uhapšeno oko 200 žitelja ovog kraja, neki su odvedeni u banjički logor. Slično je Kolić ponovio u račanskom srezu gde je, kao odmazda za jedan napad četnika na Nemce, spaljeno pet sela račanskog kraja, uz hapšenja naroda i streljanja. Pilčević piše i da je pred kraj rata Kolić Kol lično išao kod komandanta Gorske garde Nikole Kalabića kad je ovaj tražio da s Nemcima potpiše sporazum o zajedničkoj borbi protiv partizana. S tim što Draža Mihailović nije hteo da prisustvuje ovim razgovorima niti, navodi autor, da prisustvuje potpisivanju sporazuma.
Beg i hapšenje
U toku 1944. pred naletom oslobodilaca Hans Kol beži ka Austriji. Živeo je posle rata u Nemačkoj, a s početka šezdesetih prihvatio ponudu šefova iz jedne minhenske firme da dođe u Jugoslaviju i prodaje njene mašine. Njegov šesti službeni dolazak marta 1961. bio je i poslednji. Hapsi ga Udba u Subotici i kreće istraga za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva počinjeno 1942. i 1943. godine.
Decembra 1961. izveden je na optuženičku klupu Okružnog suda u Užicu. Kol je u svojoj odbrani pokušavao da se predstavi kao „prijatelj srpskog naroda”. Ali izjave mnogih svedoka koje je hapsio potvrdile su da je baš on Ivan Kolić. Seljak iz Močioca Milija Sićović sećao se da je ovaj pred njim naređivao da ga tuku, a njegov glas mu je, reče Milija, dobro ostao u sećanju.
Posle četiri dana suđenja, 23. decembra, izrečena je presuda: 11 godina strogog zatvora. Tu presudu užičkog suda kasnije je potvrdio i Vrhovni sud Srbije. Kaznu je Hans Kol izdržavao u KP domu u Sremskoj Mitrovici. Zahvaljujući amnestiji, vratio se svojoj porodici u Minhen ranije nego što je očekivao.
Izvor: politika.rs
