Zaprati nas #uziceonline

Sport

Nikolas “Niki” Lauda

Čovek koji je gledao smrt u oči

FacebookWhatsAppViberEmail
Fotografija: Google

Objavljeno

Dvadesetog maja u svojoj 70. godini preminuo je Niki Lauda. Vozač koji je bio idol generacijama i kultna ličnost u toj meri da je svako selo u SFRJ imalo svog “Laudu”.

Za vozače Formule 1 u 70 – im bilo je normalno da gledaju smrt u oči svaki put kada bi seli za volan svog bolida. Svoj blizak susret sa smrću Niki je imao u čuvenom udesu na Nirburgringu 1. avgusta 1976. U znak sećanja na ovog velikana moto sporta prenosimo njegov prvi intervju posle nesreće iz jula 1977. godine.

Jul 30. 1976.

Probili smo sloj magle iznad Frankfurta i “cesna” se primakla pisti za sletanje. Sedeo sam na mestu drugog pilota, ne skidajući pogled s komandne table. Mesto iza mene bilo je prazno. Moja supruga Marlene ostala je kod kuće. Ja sam to od nje tražio. Znao sam dobro za nevolje koje me čekaju. I hteo sam da je poštedim. Kad smo sleteli u Frankfurt, iznajmio sam jedan “fiat coupe” i krenuo auto-stradom u pravcu Koblenza, a zatim putem 258. Koliko sam već puta bio u Nürburgringu? Zaboravio sam broj, ali ne i prvi put. Bilo je to pre osam godina. Imao sam tada “mini cooper” i, zajedno sa Lambertom Hoferom, išao u Nürburgring na jedno od takmičenja za Kup Evrope.

Prešli smo u jednom dahu put München – Frankfurt – Koblenz. Na domaku Nürburgringa, zaustavili smo kola i zaspali. Sutradan ujutru probudila nas je buka motora. Kola na stazi tutnjala su na nekoliko koraka od nas. Protrljao sam oči od čuda i rekao prijatelju Lambertu: “Hej, pogledaj, tamo je groblje!”. I, zaista, groblje je bilo sasvim blizu staze. Videli smo čak i grobare kano kopaju raku. Lambert Hofer, koji neobično voli crni humor, rekao je tada: “Hajde da izmerimo za koga kopaju. Za tebe ili za mene.”

U Nürburgringu sam uvek odsedao u malom pansionu “Schmitz”. Na prvom spratu ima nekoliko mirnih soba; dole je prijatan lokal “Pistenklause”. Čim
sam raspakovao stvari, otišao sam u boks gde su mehaničari uveliko radili. Dvojica novinara su, po dogovoru, ušla sa mnom u kola. Helmut Zwickl, urednik automobilizma u bečkom “Kuriru”, uključio je magnetofon da bi snimio ono što ću reći tokom vožnje. Začudo, baš na mestu na kojem ću 68
časova kasnije doživeti strašnu nesreću, vozio sam veoma sporo. Na traci je ostalo zabeleženo ono što sam rekao prolazeći kroz “Rudnik”, 10.7 kilometara od starta:”Sad idi četvrtom. Punim gasom. Recimo između 240 i 250 na čas. Budi oprezan! Ako ti pukne guma ili odeš ispod … iznad … unutra. Gotov si. Pazi! Ovuda još možeš da voziš pod punim gasom, ali prolaziš na nekoliko milimetara od stenovitog zida. Pazi … “.

Na žalost, ubrzo ću shvatiti koliko je za mene bio opasan taj deo staze. Uveče sam u “Pistenklauseu” pojeo biftek. S mog mesta pored prozora mogao sam da vidim, crvene, zelene i plave šatore koji su nicali pored staze. U nedelju ujutru biće ih 30.000.Neki zaljubljenici kružili su “Ringom” svojim kolima. Tako je uvek uoči “Grand Prixa”: do četvrtka uveče svako može za osam maraka da se u svojim kolima provoza stazom. U petak počinju zvanične probe.Petak, 30. jul 1976, oko devet, dok u svojim iznajmljenim kolima idem prema stazi, zaustavlja me kontrola: “Propusnicu! Ko ste vi?” – kaže kontrolor i staje pred moj “fiat”. Razmišljam kako bi u tom trenutku Clay Regazzoni, Švajcarac “formule jedan”, izleteo iz kola i digao neopisivu dreku. Ja sam, međutim, smatrao da je bolje štedeti snagu za trku nego se svađati s prepotentnim kontrolorom. Izašao sam iz kola, potražio propusnicu u prtljažniku i gurnuo je čoveku pod nos.

“Ah … vi ste Lauda” – rekao je “Da, Lauda” – odvratio sam mu ironično. Jednom godišnje, 23 takmičara učestvuje na nemačkom “Grand Priju”. Vredni čovek je imao sasvim dovoljno vremena da prouči 23 lica iz programa i da ih se kasnije seti. Nije to učinio. Nema veze.Svuda oko staze su navijači sa svojim parolama. Četvrt do deset. U svom “ferrariju”, označenom brojem 1 svetskog šampiona, prelazim uzan put koji vodi do boksova. Vrućina je. Šlem mi je u krilu, žmirkam na sunce. U kolima je 60 stepeni. Temperatura ulja popela se na 140 stepeni, vode na 100.Stavljam šlem i krećem na prvi krug. Postižem svoje najbolje vreme od 7 minuta, 7 sekundi i 4 desetine;
devet desetina više od Jamesa Hunta.

Fotografija: Google

Dva dana kasnije, 1. avgust 1976:

U sedam sam ustao, u osam bio u boksovima. Neko mi javlja da je Vittorio Brambilla već na probama imao dva udesa. Srećom, ništa mu se nije dogodilo. Još pamtim ono što sam tada rekao: “Prokleti Nürburgring!” Brambilla je imao sreće, ali sledeći je, možda, neće imati.Nisam ni sanjao da ću sledeći biti ja.
Časova 13: sunce je visoko nad Nürburgringom. Divno vreme. Hiljade ljudi stoje, leže ili sede duž staze, čekajući da motori zagrme. Upravo dok se približavamo polaznoj liniji, pojavljuju se crni oblaci. Počinje kiša. Glatke gume za suvo zamenjuju se gumama za kišu. Kad se, najzad, spustila zastavica, moj “ferrari” u prvom redu, ispred drugih, ostaje u mestu, kao prikovan.

Kad sam krenuo, bio sam na jedanaestoj poziciji. Tog trenutka, počinje ono što je moglo da bude moja poslednja trka na stazi Nürburgringa. Urlao sam iz sveg glasa, obavijen plamenom i zarobljen u onom što je samo nekoliko sekundi ranije bio moj trkački automobil. Izbočina na steni odnela mi je šlem. Tako se prekinula i cevčica vezana za bocu s kiseonikom koja bi, u slučaju potrebe, omogućila disanje čak i pod samom kacigom.Moja kola sada su bila samo džinovska baklja. Materijali od kojih su bila načinjena – poliester, legure magnezijuma, guma – goreli su. Zatim je eksplodirao i rezervoar sa gorivom i dim se podigao visok, siv i gust. Sve se to dogodilo u 14 časova, 23 minuta i 59 sekundi, 1. avgusta 1976, jedne tužne i kišne nedelje, u drugom kolu nemačkog “Grand Prixa”, na stazi u Nürburgringu.

Arturo Merzario, mladi italijanski vozač, prvi je dotrčao do mojih kola. Bio je iza mene, u svojim kolima. Zaustavio se, iskočio i bez razmišljanja se bacio u vatru. Baratao je oko mog sigurnosnog pojasa. Uzalud. Ti pojasevi su uvek tako stegnuti da se mogu otkopčati samo ako malo uvučeš stomak. Vozač ne može da ga veže sam, uvek mu pomažu mehaničari. Vozač Harald Ertl bio je drugi koji mi je priskočio u pomoć. Upravio je na plamen penu iz ručnog aparata. Bilo je prošlo 15 sekundi od nesreće. Nova eksplozija podigla je plamene jezike još više.Danas znam kako su se odvijale stvari koje opisujem. Mnogi su mi o tome pričali. Vozači koji su me spasavali, novinari i foto-reporteri koji su bili očevici. Ne znam koliko sam puta gledao fotografije i filmove tih groznih sedam minuta koji me za dlaku nisu koštali života. Lično se, naravno, ničeg ne sećam.U mom životu postoji 45 minuta o kojima ne znam ništa. Četrdeset pet minuta izbrisanih iz mog sećanja. Sećam se još da sam, pošto sam posle prvog kruga promenio gume, izašao iz boksa. Moglo je biti 14:20. Od tog časa nadalje, u mom pamćenju postoji crna rupa, sve do trenutka kad je helikopter uzleteo da bi me odneo u specijalističku bolnicu u Ludwigshafenu.Kasnije su mi pričali da sam na 10,7 kilometara od starta udario na krivini zadnjim levim točkom u zaštitnu ogradu. Kola su sletela sa staze, udarila o spoljnu ogradu i zapalila se. merikanac Brett Lunger udario je u moja kola ali je, srećom, ostao nepovređen. Izleteo je iz automobila i pomagao Merzariju u akciji pasavanja.

Dohvatio me je upravo u času kad je moj pojas, najzad, popustio. Stajao je na haubi mog zapaljenog “ferrarija”. Dan ranije, Lungeru je u SAD umro otac. Vođa Brettove ekipe je njemu prepustio odluku da li će voziti ili odustati. “Trke su moj posao” – rekao je Lunger. “Ispuniću obavezu potpisanu ugovorom, a zatim otići da sahranim oca”. Možda mi je ta njegova odluka spasla život. Brett Lunger me je svom snagom uhvatio ispod pazuha i podigao me. Pod teretom naša dva tela, plastika haube je popustila i mi smo se našli u vatri. Brett Lunger je uspeo da se lagano podigne, držeći me sve čvršće. Prilikom pada, njegovo plavo vozačko odelo okrznulo je moje lice. Na njemu je ostala krvava mrlja.Na kraju su me Merzario, Ertl i Lunger, svi zajedno, izvukli iz zapaljene olupine. Položili su me na livadu. Merzario mi je pažljivo rastvorio odelo i počeo da mi masira srce. Irac John Watson je kleknuo iza mene i pridržavao mi glavu.

Upitao sam ga: “Kako izgledam?”
“Ne tako ružno” – lagao je Watson.
“Lice … ?”
“Okej je, Niki, okej …”

F1.com

Niz obraz mi je tekla krv. Teško sam disao. U rukama sam osećao plastiku, oko desnog zgloba bila je duboka crvena ogrebotina. Posle nekoliko minuta, dugih kao večnost, stigla su bolnička kola. Niko još nije shvatao koliko su ozbiljne moje povrede. Ništa nije preduzeto za moje disajne puteve, razorene dimom i gasom. Baš u času kad su kola stigla do bolnice, Huschke von Hanstein davao je intervju na radiju. “Niki je dobro” govorio je predsednik Nemačkog auto-kluba, “Šali se sa bolničarkama u bolnici”. Tada je trka, koja je u međuvremenu bila prekinuta, nastavljena. Nedostajala su četiri automobila: Bretta Lungera, Haralda Ertla, Chrisa Amona, koji je spontano odbio da učestvuje, i, naravno, moj.Za vreme “Grand Prixa”, osoblje bolnice u gradiću Adenau radi 24 časa i većina kreveta mora da bude slobodna. Kako su uneli moja nosila, jedan lekar mi je pružio telefon.

“Za vas, Lauda” – rekao je. – “Brazilski radio. Žele intervju.Zar to nije smešno?” Uzeo sam slušalicu i govorio sa reporterom. Razgovor je emitovan u celom Brazilu. Ali, ja nemam pojma šta sam im rekao. Daniele Audetto iz “Ferrarija” došao je do mog uzglavlja.
“Slušaj, Marlene stiže avionom u Köln.”
“Pobrini se da je neko sačeka – rekao sam mu.
Objasnio sam gde su moja iznajmljena kola. Ni toga se, međutim, nisam sećao. To mi je kasnije pričao Audetto.

Kao što rekoh, moja sećanja počinju od leta helikopterom. Ležao sam na nosilima i pitao lekara pored sebe kuda letimo. Još nisam osećao nikakav bol. Osetio sam, međutim, kako mi polako otiču oči. Lekar je pogledao na sat: “Za 45 minuta bićemo na odličnoj klinici” – rekao je. Injekcije su me držale u nekoj vrsti dremeža. Nisam ni primetio da smo sleteli u Ludwigshafen, u blizinu specijalističke klinike za opekotine. Nisam primetio ni to da sam, nešto kasnije, ponovo podignut iz kreveta. Kola hitne pomoći povezla su me u Mannheim. Iz određenih razloga.Punih 45 sekundi, u Nürburgringu, sedeo sam u svojim zapaljenim kolima, nezaštićene glave, u užasnoj toploti i isparavanjima zapaljene plastike. Lekari u Ludwigshafenu su utvrdili da su moje opekotine zaista teške, ali da je zatrovanost pluća još teža i da bi mogla da me košta života.Na odeljenju za reanimaciju u Mannheimu čuo sam poznati glas. Doktor Grajales-Robles, koji na trkama uvek prati Emersona Fittipaldija, prišao mi je. Hvala nebesima, pomislio sam, najzad jedno poznato lice.

Julio Alvaro

Oči su mi sada bile užasno natečene. Počeo sam da osećam i jake bolove. Uprkos svim sredstvima za umirenje i spavanje koje sam dobio, hteo sam da ostanem budan, da se svom snagom borim za život. Srećom, Marleni su odmah dozvolili da me vidi. Rekla mi je da su tu moje kolege Emerson Fittipaldi i Jochen Mass i moji roditelji. Helmut Marko, koji je sa mnom počeo da vozi “formulu jedan”, ostao je bez oka na jednom “Grand Prixu”: kamen mu je slomio čeoni deo kacige. Helmut Marko više ne vozi …Ali, ja sam po svaku cenu želeo da nastavim s trkama. Toliko sam se trudio, mučio, rizikovao – zar ni za šta? U petak, pet dana posle nesreće, otok očiju najzad je počeo da se smanjuje. Za mene je to bilo kao čudo. Ponovo sam mogao da vidim svoju ženu, majku i svog brata koji su još bili uz moju postelju. Na sebi su imali zelena sterilizovana odela. “Bože, svi mi izgledate kao marsovci” – šapnuo sam.

uzice.online/ Više novinskih članaka 1978.

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail