Kamo sreće da je Milisav Zlatić, penzionisani oficir, rodnoj Krivoj Reci na čitanje dao ovoliku kolekciju knjiga nekim drugim, lepim povodom, a ne naveden ljutom ranom koja ga tišti 30 godina i koja nikad zaceliti neće.
Na majčevini pod Zlatiborom osnovao je biblioteku i posvetio ćerki Vladislavi – Vanji, tragično stradaloj. Imala je 13 kada je u saobraćajnoj nesreći izgubila život.
Ako se njoj nije dalo da odraste, neka uz knjigu odrastaju deca iz Krive Reke, neka živi sećanje na jednu divnu devojčicu.
I ne samo deca, i ne samo iz ovog sela, u Milisavljevoj riznici je izbor za svakoga, 16.000 do 17.000 naslova. Ima tu beletristike, istorije, pedagogije, politike, medicine, ekonomije, agronomije, vojne istorije, naučne fantastike, enciklopedija, štiva za decu… Sve što jedna moderna biblioteka treba da ima.
“Milisav je iznad svega želeo da u zavičaju osnuje biblioteku koja će se zvati Vanjinim imenom. Od mene i naše druge ćerke, Danijele, imao je punu podršku. Kako je i ne bi imao kad tri decenije nas dvoje živimo da bi trajala uspomena na Vanju” – priča, plače Velika Zlatić, Milisavljeva supruga.
Zlatića je vojni poziv odveo u Vršac. Tamo je upoznao Veliku, medicinsku sestru, sa njom se venčao. Rodili su dve ćerke.
“Moja sestra je mnogo čitala, bila je sjajan đak, dobar sportista. Jedno veoma nadareno dete kome je dan bio kratak da bi ispunila sve što je zamislila. Bila je vezana za knjigu, dobitnik je tri čitalačke značke, za rođendan je na poklon uvek tražila knjigu” – kaže Danijela, zaposlena kao pedagog u jednoj školi u Vršcu.
Veliku riznicu knjiga imali su Zlatići u Vršcu još za Vanjinog kratkog života. Skupljao je Milisav vojnu literaturu koju je po pravilu službe morao da ima, a uz nju i sve ostale naslove raznih žanrova koji su mu pali pod ruku. Učio je decu da su knjige blago.
Decembra 1989. godine Zlatići ću sa jednog porodičnog slavlja u Krivoj Reci krenuli nazad u Vršac. Na raskrsnici u Čačku čekali su zeleno na semaforu. Ni krivi ni dužni doživeli su udes. Vladislava – Vanja umrla je u sekundi, sestri na rukama.
Decenija ima kako je Milisav zamislio, a supruga i ćerka ga u tome podržale, da Krivoj Reci podari biblioteku koja će se zvati Vanjinim imenom. U to vreme je već, takođe kroz knjigu, ovde uveliko živelo sećanje na Vanju.
“Naša porodična Fondacija „Vladisava – Vanja Zlatić“ je pre 15 godina ustanovila nagradu, naravno knjigu, najboljim učenicama 4. i 7. razreda seoske škole. Zašto samo njima – Vanja je bila devojčica, u 4. razredu je osvojila poslednju o četiri čitalačke značke, u 7. je izgubila život. Od pre dve godine, da se ne bi ogrešili o dečake najbolje đake, i njima poklanjamo knjige” – kaže Milisav Zlatić.
Penzionisao se kao pukovnik. Bol na srcu mu je teži od oklopa svakog tenka kojim je komandovao.
Kad je u Krivoj Reci počeo da zida rakijski podrum, rodila mu se ideja da nad njim napravi brvnaru i da baš u njoj bude ta toliko sanjana biblioteka. Cigla po cigla – napravi čovek kafanu, knjiga po knjiga – napravi biblioteku – odgovarao je starina kad su ga pitali čemu jedan ovakav poduhvat i zna li uopšte koliko knjiga treba da ima jedna biblioteka.
Uporno – očinski, čvrsto – oficirski, vredno – zlatiborski, nije se dao pokolebati, nastavio je da sakuplja knjige.
“Jednom je u Vršcu iz kontejnera izvukao knjigu koju je neko bacio. Taj njegov gest, ljubav prema knjizi i namera da posveti biblioteku pokojnoj ćerki pročuli su se. Ubrzo su nam prijatelji, kolege, znani i neznani, mnoge institucije počele poklanjati knjige. I mi smo ih kupovali, svaki mesec trošili smo od pet do deset hiljada dinara za nove naslove kojima ćemo upotpuniti zbirku namenjenu seoskoj biblioteci” – prenosi Velika Zlatić.
Zanemarljiv je novac, ma koliki bio, nekome ko je izgubio ono najvrednije. Šta godine potrošene za svrhu daljeg bitisanja predstavljaju ocu i majci koji život računaju do onog prokletog dana kad su izgubili dete i kad su sa ruševina svojih života na onoj čačanskoj raskrsnici pošli u sutra samo sa jednim ciljem – da tamo gde im je ćerka jednog dana ne pođu a da ovde ne ostave beleg njoj u čast.
Biblioteka “Vanja” počeće sa radom zvanično u septembru, mada njenih korisnika i sada ima. Knjige potpuno besplatno već rentiraju meštani Krive Reke, okolnih sela, pa i Čajetine. Na policama je složeno i po modelima modernih biblioteka klasifikovano preko devet hiljada knjiga. Svaka je pedantno zavedena u katalogu. Još sedam-osam hiljada knjiga nalazi se u dva depoa na imanju Zlatića i čeka svoj raspored na policama.
“U ovom redu su samo Nobelovom nagradom nagrađeni književnici. Ovde su klasici srpske lirike, ovde dečja litetaruta, tamo istorija, onde gradivo za poljoprivrednike. Mnoge gradske biblioteke ne raspolažu knjigama koje imam, na primer, Stari zavet iz 1871. u prevodu Đure Daničića” – priča Milisav.
Odštampao je i članske karte Biblioteke „Vanja“.
Nagrada i za najboljeg druga
Ove godine Milisav je uveo još jednu nagradu, neformalno priznanje za najboljeg druga. Otišao je na igralište u Krivoj Reci i pitao decu ko je najbolji među njima. Knjigu, šta bi drugo, dao je na poklon detetu koje je imalo najviše glasova. I njegova Vanja je bila dobra. Najbolja.
Izvor: blic.rs
