Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Mastegio

Vesti

Dotrajali uređaji i tehnika štetni po okolinu i zdravlje dece

Upozorenje SZO

Objavljeno

Fotografija: Tina Bosse

U elektronskom otpadu identifikovano je više od 1.000 raznih hemijskih materija i mnoge od njih štetne su i po životnu sredinu ako dospeju u nju, a i po ljudsko zdravlje, naročito zdralje dece, kaže za Danas Online Elizabet Paunović, konsultantkinja Svetske zdravstvene organizacije za životnu i radnu sredinu i zdravlje.

Štetne materije mogu se naći u starim monitorima, matičnim pločama, kompjuterima, mobilnim telefonima, štampačima, faks mašinama, katodnim cevima, televizorima, transformatorima, audio uređajima, kablovima, lampama, velikim kućnim aparati  itd, a najopasniji su olovo, litijum, živa, kadmijum, hrom; polickilični aromatični ugljovodonici(PAH); polihlorovani bifenili; polibrominovani difeniletri i niz plastičnih komponenti.

„Kada se elektronski otpad nekontrolisano odlaže, nepravilno reciklira ili spaljuje sve ove materije i neke još opasnije koje nastaju običnim spaljivanjem van specijalnih postrojenja sa zaštitom dospevaju u vazduh, vodu i tlo i preko njih kod ljudi (a naročito dece) koja se nalaze u blizini ovakvih aktivnosti, može doći do oštećenja zdravlja“, kaže naša sagovornica, napominjući da Svetska zdravstvena organizacija navodi da su dokazane znatno više vrednosti olova u krvi ≥10 μg/dL u populacijama koje žive pored mesta gde se neadekvatno odlaže i reciklira elektronski otpad, kao i visoke vrednosti kadmijuma u placentalnoj krvi i krvi iz pupčane vrpce.

„Izloženost ovakvim vrednostima olova izaziva kod dece smetnje u razvoju kognitivnih funkcija i neurološke smetnje a kadmijum je poznat kancerogen. Prisustvo PAH u suspendovanim česticama u vazduhu PM 2.5 je 10-20 puta više na i oko mesta gde se odlaže elektronski otpad od prisustva u gradovima sa veoma gustim saobraćajem (koji je takođe izvor PAH). Izlošenost trudnica visokim vrednostima PAH dovodi do njihove akumulacije u plodu što pruzrokuje prevremene porođaje“, ističe dr Paunović.

Do kontakta sa gore pobrojanim štetim materijama, kako kaže naša sagovornica,  može doći kada se ručno sortiraju, rastavljaju ili spaljuju, gde je važno da su tome najviše izloženi ljudi koji to rade a najosteljivija su deca, koja su često izložena jer žive nedaleko ili su članovi porodica koje obavljaju ove aktivnosti na primitivan način i često u njih uključuju i svoju decu (takozvani neformalni sakupljači otpada).



Opasno bacati bilo gde

Na pitanje da li je opasno dotrajale aparate i tehniku odlagati po kući, podrumu, dvorištu, što ljudi znaju da rade, dr Paunović ističe da „električni i elektronski otpad mora propisno da se odlaže i ne sme da se baca po dvorištu ili bilo gde“.

„U toj situaciji može doći do ispuštanja pomenutih štetnih materija u tlo, a putem vode i u vodotokove. Deca koja se igraju sa ili oko ovog otpada mogu direktno doći u kontakt sa navedenim materijama koje su naročito štetne po zdavlje dece jer deca imaju i različiti metabolizam od odraslih a u pojedinim fazama razvoja posebno su osetljiva na određene materije (to su takozvani prozori osetljivosti). Deca nisu mali ljudi i zbog mnogih njihovih specifičnosti treba ih posebno zaštititi“, objašnjava dr Paunović.

Komentarišući podatke iz istraživanja koje je Demostat radio za Danas, a po kome više od 90 odsto građana zna da je EE otpad opasan, kao i da 41 odsto taj isti otpad ipak odlaže u kontejner, dr Elizabet Paunović kaže da ljudi nisu neinformisani o štetnosti ali da pre nego što krenu da bace taj otpad u kontejner postave sebi glavno pitanje, a to je da se raspitaju da li postoji sakupljač koga mogu da pozovu da otpad preuzme i odlože ga bez štetnih posledica. Time bi, kako dodaje, pokazali i ličnu odgovornost.

Prema njenim rečima treba voditi računa i o tome kome od sakupljača dajemo svoje stare dotrajale uređaje.

„Imajući u vidu sve puteve štetnog delovanja elektronskog otpada veoma je važno i na koji način ti centri ili sakupljači postupaju sa elektronskim otpadom, jer nije rešenje štetno delovanje preneti sa jednog dela stanovništva na drugi. Mnogi takozvani neformalni sakupljači sa njim postupaju tako da su i oni, a posebno njihova deca izloženi mnogobrojnim štetnim uticajima i to u procesima od neadekvatnog otvaranja i rukovanja komponentama, do neadekvatnog spaljivanja. Kako Srbija nema spalionicu opasnog otpada (koja bi to radila uz primenu najboljih poznatih tehnologija i time zaštitila životnu sredinu i zdravlje) u Srbiji nema bezbednog načina ni za spaljivanje elektronskog otpada. Ne treba zanemariti ni činjenicu da Srbija pored toga što nema spalionicu opasnog otpada, nema ni deponiju  opasnog otpada, što celokupan ciklus tretmana elektronskog otpada može da učini veoma problematičnim sa aspekta i zaštite životne sredine i zaštite ljudskog zdravlja“, naglašava naša sagovornica.

Postoje poređenja da jedan nepravilno odložen frižider može da napravi štetu koliko automobil koji bi neprestano radio godinu dana, i da su rashladni uređaji zbog freona upravo vrlo rizični.

„Ima i poređenja sa emisijom uglen dioksida iz jednog bačenog frižidera sa količinom uglen dioksida koji emituje avion leteći oko deset hiljada kilometara. Po procenama jednog od formalnih reciklera frižidera u Srbiji, kada bi se svi frižideri u Srbiji reciklirali to bi doprinelo godišnjem smanjenju emisije oko 10 tona freona što bi smanjilo emisiju ugljen dioksida za oko 16,5 tona, što nije zanemarljivo“, navodi dr Paunović.

Navodeći primere ekoloških katastrofa izazvanih neadekvatnim odlaganjem električnog i elektronskog otpada, dr Paunović izdvaja grad Guiyu u Kini, koji se smatra najvećim svetskim lokalitetom na kome se obavlja recikliranje elektronskog otpada. Oko 100.000 ljudi samo na tom mestu bavi se recikliranjem u vrlo nepovoljnim uslovima.

„Povišene vrednosti olova u krvi zabeležene su kod skoro svih koji se bave ovim poslom a kod dece su opisani problemi sa disanjem, promene po koži i problemi sa organima za varenje. U Akri, glavnom gradu Gane, nalazi se buvlja pijaca Agbogbloshie koja spada i u poznato mesto gde se mogu nabaviti materijali poreklom iz elektronskog otpada. Ispitivano je zdravstveno stanje ljudi koji se bave reciklažom i kod njih je nađena povišena koncentarcija olova u krvi ali i povišene vrednosti još nekih metala u uzorcima izdahnutog vazduha“, dodaje naša sagovornica.

Rešenje u cirkularnoj ekonomiji

Godišnje se u svetu proizvede oko 50 miliona tona električnog i elektronskog otpada, a reciklira samo 20 odsto. Cirkularna ekonomija, kako smatra naša sagovornica, mogla bi da bude rešenje.

„Sav biljni i životinjski svet izložen je ovim materijama a poseban dodatni štetni put je putem oslobađanja štetnih materija kada se ovaj otpad neadekvatno spaljuje. Tada nastaju izuzetno štetni i kancerogeni dibenzo dioksini i dibenzo furani. Međutim, postoji i rešenje koje je velika šansa i za ekonomski razvoj i za zaštitu i prirode i ljudskog zdravlja. U svetu se samo oko 20 odsto elektronskog otpada reciklira, a i deo koji se reciklira često je recikliran od strane neformalnih reciklera, što je veoma opasno po zdravlje. Uvođenje recikliranja elektronskog otpada u formalne tokove gde bi i radnici i priroda bili zaštićeni, kroz principe takozvane cirkularne ekonomije, velika su šansa i za ekonomski razvoj, ali i za zaštititu i prirode i ljudskog zdravlja“, navodi Paunović.



Potrebni posebni kontejneri za baterije

Pored neophodne informisanosti građana o sakupljačima otpada, kako smatra naša sagovornica, za elektronski otpad manjeg volumena (baterije, elektronske dečije igračke), dovoljno bi bilo u Srbiji ponuditi posebne kontejnere sa jasnim natpisima koji bi se nalazili pored već postojećih kontejnera.

„Druga važna tačka, za bolje upravljanje EE otpadom je uvođenje takozvanih neformalnih načina recikliranja u formalne načine i to zahteva dobro planirane aktivnosti većeg broja sektora, jer su to najčešće ljudi kojima je to jedini izvor prihoda, a aktivnosti često obavljaju tamo gde i stanuju, pa su i njihova deca veoma ugrožena“, naglašava Paunović.

Ona podseća da je pre desetak godina, uspešno kroz projekat napravljen model kako je to moguće uraditi, sve aktivnosti su stavljene u kontrolisane tokove (od formalnog zapošljavanja, zdravstvenog i penzionog osiguranja, zaštite na radu i humanizovanja ove vrste posla, osnivanja zvaničnog reciklažnog centra do kontrole zdravstvenog stanja neformalnih skupljača koji su postali formalno samozaposleni u kooperativi itd.) ali su aktivnosti posle stale. Evropska Unija je obezbedila finansiranje ovog modela a projekat  je sprovodila Svetska zdravstvena organizacija sa još nekoliko UN agencija u Beogradu.

„Projekat je proglašen najboljim UN projektom u svetu za 2011. Velika je šteta što se prestalo sa primenom ovog modela rada u Beogradu i što se nije proširio po Srbiji, a to bi bilo jedno od mogućih rešenja“, zaključuje ona.

Izvor: danas.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne