Zaprati nas #uziceonline



Logo

REKLAMA

“Kinder

REKLAMA

“Kantina“

Vesti

Izlazak žena iz ekonomske senke

„Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti”

Objavljeno

Fotografija: uzice online

U periodu između dva Svetska rata, termin žensko preduzetništvo nije postojao, položaj žene u društvu definisao je Srpski građanski zakonik iz 1884. godine po kome žena nije imala pravo glasa, kao ni pravo da nasleđuje imovinu, što je uticalo na njenu materijalnu osnovu i mogućnost da se razvija i bavi nekim poslom. Krajem XIX i početkom XX veka žene se uglavnom okupljaju oko humanitarnih društava kao što je Kolo srpskih sestara, društvo Crvenog krsta i kneginje Zorke. U okviru ovih udruženja žene prate duštvene tokove i daju doprinos, školujući siromašnu decu i negujući bolesne. Krajem I Svetskog rata, kada je poginuo veliki deo muške populacije, počinje da se razvija i svest da i ženska deca treba da se školuju, najpre u osnovnim školama, a potom završavaju i srednju školu u to doba Gimnaziju i Učiteljsku školu, potom i fakultete, Filozofski i Medicinski.

Tridesetih godina XX veka žene počinju da nasleđuju imovinu, navodi istoričarka Narodnog muzeja Stanojka Milivojević, čemu svedoče i pisani tragovi gde se spominje da je u Užicu vlasnica kafane „Zlatni rog“ bila Danica Ćirjanić. Takođe, kafanu zanatlije Mihaila Jelisavčića nasleđuje Cveta Jelisavčić, a zapisi kažu da je kafana bolje radila u vreme kada je vlasnica bila Cveta i nazivali je „Kod  Cvete Jelisavčić“. Primer da su žene radile u to doba je i kafana „Kod Đeda“ na užičkom Dovarju, u kome su supružnici radili zajedno, sa svoje dve kćeri. Prema tome, bilo je primera da je žena vlasnica, da nasleđuje posao muškarca i da radi zajedno sa suprugom.

U ovom periodu u gradskoj sredini bilo je i žena iz bolje stojećih porodica, koje su pohađale šnajderske kurseve i potom šile ne samo za svoju užu porodicu, već i prijatelje,poznanike i komšije, i na taj način dolazile do materijalnih prihoda. Što se tiče žena iz seoskih područja, one su išle na kurseve za održavanje domaćinstva, higijenu u porodici, pravilno i zdravo odgajanje dece, uzgoj stoke i uz sve ove poslove radile su i na polju. Tada žene počinju da idu na pijac i da prodaju proizvode od mleka, kao i voće i povrće i ručno rađene odevne predmete.

ek nakon II Svetskog rata, tačnije 1946. godine žene dobijajaju pravo glasa i postaju ravnopravne sa muškarcima. Nova prava koja su žene Jugoslavije stekle u socijalističkom vremenu zapravo su same osvojile, pre svega ravnopravnim učestvovanjem u Narodno oslobodilačkoj borbi (NOB). Ta osvojena prava su nakon rata ušla i u zakonodavstvo čime su žene stekle i formalni državni podsticaj i ohrabrenje za emancipaciju i ravnopravnost s muškarcima. Antifašistički front žena (AFŽ) bio je isključivo ženska, masovna organizacija koja je skupila i kanalisala žensku energiju za unapređenje položaja žena u društvu. AFŽ je bila svojevrsna škola u kojoj su žene naučile da budu aktivne u javnom i političkom životu zemlje.

List „Pobeda“objavio je 1951. godine tekst pod nazivom „Osnivanje sekcija žena- zadrugarki „ u kome se navodi da je Glavni zadružni saveza FNRJ,  doneo odluku da se  pri seoskim zemljoradničkim zadrugama i sreskim savezima osnuju sekcije žena, koje će imati posebnu ulogu i zadatak da razvijaju zadrugarstvo. Cilj je da se mobiliše što više žena, kako bi razvijale proizvodnju u zadrugama, a naročito sitnim poljoprivrednim granama (povrtarstvo, pčelarstvo, živinarstvo, kunićarstvo i drugo). Takođe biće organizovani i kraći kursevi za krojenje, šivenje i pletenje. Posebna pažnje sekcije treba da bude na usavršavanju i podizanju domaće radinosti, stučnom i kulturnom uzdizanju zadrugarski, razvijanju zadružnog duha i poboljšanju životnih uslova, navodi se u tesktu.

Iako su žene nakon rata uglavnom radile u svojim domaćinstvima i fabrikama, bilo je i onih koje su se odvažile i počele da se bave u to vreme muškim poslom. Jedna od njih bila je Rada Trajković, prva žene šofer u Zapadnoj Srbiji, rodom iz Ježevice a udata u Užice, piše u tekstu lista „Pobeda“ objavljenom u junu 1951.godine. Naime, ova žena je kolima obišla čitavu Titovo užičku oblast, prevozeći rakiju i vino, kao i stotine vagona jabuke i šljive.

Pojava ženskog preduzetništva počinje nakon ratnih 90-ih godina, kada su se pojavili i prvi međunarodni programi ekonomskog osnaživanja ranjivih kategorija odnosno izbeglica.  Period nakon 2000. godine obeležilo je propadanje društvenih preduzeća, što je dovelo do toga da su mnoge žene ostale bez posla. Žene koje su ostajale bez posla zbog svog starosnog doba i gašenja industrija, bile su različitog obrazovanja i veoma različitih veština i znanja, te su se mogle radno angažovati na više načina.

Zadrugarstvo koje je zasnovano na principu samopomoći, činilo se kao jedan od načina za izlaz iz ovakve situacije, jer je bilo žena koje su imale takvo obrazovanje i iskustvo da su mogle biti menadžerke, te su mogle ujedno i okupiti žene drugih profila i pomoći u  zapošljavanju žena sa nižim obrazovanjem i žena iz ranjivih grupa.

Ovu inicijativu pratili su brojni problemi, koji su se ispoljavali na mnoge načine. Na primer, trgovinski sudovi su odbijali da registruju zadruge, odnosno, odugovlačili su ove postupke, pa je u Užicu na primer, šest meseci trajao postupak registracije obrazovne zadruge. Nadalje, 2006. godine uredbom je zabranjeno zadrugama da obavljaju knjigovodstvenu delatnost, što nije zakonito, ukinute su štedno kreditne zadruge, a prilikom donošenja Ustava iz 2006. godine postojala je inicijativa da se zadružna svojina izostavi iz Ustava. U praksi je postojao niz mera, koje kao da su bile osmišljene sa ciljem da se zadrugarstvo omalovaži a ljudi obeshrabre da se udružuju. Na primer, u pojedinim bankama nisu hteli da izdaju čekove zaposlenima u zadrugama, a u aktivnim merama Nacionalne službe za zapošljanje, zadruge nisu prepoznate kao pravni subjekti koji mogu da konkurišu za podsticaje.

Početkom 2000-ih godina su se pojavile određene mogućnosti sa donatorima koji su davali male grantove za opremanje ekonomskih inicijativa. Tada se došlo do zaključka da bi u gradskim sredinama trebalo podsticati knjigovodstvene, edukativne i zdravstvene zadruge, a uporedo raditi edukacije o poslovanju zadruga.

Karakterstika zemljoradničkih ženskih zadruga jeste da teže proizvodnji organske hrane i da se pored primarne proizvodnje poljoprivrednih proizvoda bave i njihovom preradom. Prerada je bazirana na tradicionalnom znanju i starim receptima koji su na tržištu traženi zbog specifičnih svojstava i raznolikosti ukusa.

Treba naglasiti da sam pojam ženskog zadrugarstva nije u skladu sa jednim od osnovnih principa zadrugarstva, a to je otvorenost članstva. Ipak, žensko zadrugarstvo ima dugu tradiciju na ovim prostorima. U doba socijalizma poznata je bila tkačka zadruga iz Guče koju je osnovala Rajka Borojević. O toj zadruzi i njenoj važnosti za seoske žene (tkalje), koje su prvi put zasnovale radni odnos i kasnije ostvarile penziju, kao i o važnosti ove zadruge za razvoj tog kraja, postoje brojna svedočenja i knjige, kao i muzejska postavka u Guči. Sledeći ovaj primer, osnovana je čuvena zadruga Zlatiborskih pletilja iz Sirogojna.

Kroz višedecenijsko zalaganje za ekonomsko osnaživanje žena, Ženski centar Užice je uspeo da ohrabri žene na udruživanje, da ih zastupa u pravima, da kreira projekte koji će doprineti njihovom zapošljavanju i da ponudi celoj društvenoj zajednici model za rešavanje pitanja zapošljavanja nezaposlenih žena i to naročito žena iz ranjivih grupa. Tako je 2000.godine uspostavljen Ekonomski program, jer su žene ostajale masovno bez posla, zbog gašenja industrija i zbog godina života.

Najpre se krenulo sa obukama nezaposlenih žena ekonomske struke i onih koje su ostale bez posla i zbog pasivnosti izgubile korak sa propisima u oblasti računovodstva. U Užicu, prema evidenciji NSZ, 38 % žena koje su prošle obuke zaposlilo se u roku od 2 meseca, a neke od njih su otvorile i samostale računovodstvene agencije. Pored toga rađene su i obuke za žene koje žele da se bave preduzetnišvom. Trening pod nazivom „Pet koraka do biznisa“ koje su kreirale žene iz organizacije Asocijacija poslovnih žena PAŽ iz Novog Sada, Ženski centar Užice održao je za preko 230 žena u raznim gradovima Srbije. Formirano je 25 radnji i 1 preduzeće. Među njima je bilo i nekoliko zadruga u Užicu: Zemljoradnička „Pro femine Zdravčica“, obrazovna zadruga „Sofija“, poslovne zadruga „Alijansa“ i zdravstvena zadruga „Sv. Mina“.

Nakon tri godine rada Rada Gujaničić iz Ženskog centra navodi, da su detektovane različite vrste prepreka i da je previše bilo izazova. Analiza je pokazala da postoje interesovanja za pokretanje preuzetničkih aktivnosti iz nužde u najvećoj meri ali i drugih gde su žene želele da razvijaju svoj potencijal i gde su pronašle i materijalni interes ali zadovoljenje svojih ambicija. Pored toga postojao je i jedan broj žena kojima je bio cilj da dobiju neku opremu ili novac ali ne i da sa tim zaista razvijaju biznis. Tokom treninga došla je do izražaja vrlo bitna karika za donošenje odluke o pokretanju biznisa od strane žena, a to je podrška porodice. Žene koje su znale da imaju podršku mogle su da razmišljaju o svom poslu, a one koje to nisu imale su uglavnom odustajale. Podrška se nije odnosila samo na podržavanje u smilsu preuzimanja kućnih poslova, pomoć u odgajanju dece, pomoć u finansiranju već i na direktan uticaj da žena ne može time da se bavi.

Što se tiče sistemskih izazova bilo ih je mnogo. U malim sredinama nisu postojali servisi za čuvanje dece, ili starih i nije postojao organizovan prevoz. Banke nisu imale kreditne linije koje bi pratile razvoj ovakvih malih biznisa, što znači da bi imali kamate koje neće ugrožavati razvoj biznisa kao i primerene rokove za otpatu kredita.Uglavnom su to bili krediti sa viskoim kamatama i rokom otplate za 24 meseca što ni slučajno nije moglo doprineti razvoju biznisa malih firmi. Razvojni fond koji je odobravao kredite sa 1% kamate na rok otplate od 20 godina je bio izuzetno korumpiran i sa tim kreditima su trgovali oni koji nisu imali nikakve veze sa biznisom. Čak su i službenici (po rečima nekih žena ) u privatnim bankama tražili procenat za uslugu obrade za ova kreditna sredstva, što je bilo krajnje poražavajuće. Oblast poljoprivrede i proizvodnja i stavljanje u promet prerađenih proizvoda je bila skroz zapostavljena. Uporni apeli da država uredi ovu oblast i omogući ljudima koji prodaju na tezgama prerađene poljoprivredne proizvode trajala je više od 20 godina kada su doneti:

-Pravilnik o malim količinama primarnih proizvoda koje služe za sanbdevanje potrošača,području za obavljanje tih delatnosti, obajvljen u  Sl. glasnik RS, 111/2017

-Pravilnik o proizvodnji i prometu malih količina hrane biljnog porekla, području za obavljanje tih delatnosti, kao i isključenju, prilagođavanju ili odastupanju od zahteva higijene hrane. Pravilnik je stupio na snagu 22. februara 2020. i primenjuje se od 1. marta iste godine.

Razlog borbe da se donesu ovi pravilnici, bio je taj jer su ljudi koji su prodavali na tezgama ovu vrstu robe konstantno bili izloženi reketiranju od strane države: s jedne strane nisu imali uređen zakondavni okvir s druge strane država ih je puštala da to rade a onda svremena na vreme slala poljoprivrednu i veterinarsku inspekciju koja im je naplaćivala kazne. I to je trajalo godinama.

Sadašnja slika ženskog preduzetništva je u velikoj meri promenjena na bolje. Sve više ima preduzetničkih poslova kojima se bave žene čak i u sferi visokoprofitnih biznisa, a pomoć stiže i od lokalne samouprave. Naime, grad Užice počeo je da sarađuje sa Fondacijom “ Ana i Vlade Divac” 2016. godine u okviru projekta “Divac poljoprivredni fondovi”, gde je poljoprivrednim proizvođačima sa područja grada dodeljeno više od 30 miliona dinara bezpovratnih srestava. U poteklih sedam godina ova sredstva je iskoristilo više od 180 korisnika, a prednost za dobijanje ovih sredstava su imali mladi poljoprivredni proizvođači i žene nosioci poljoprivrednih gazdinstava.

Zbog ovih pogodnosti prilikom dodele bespovratnih srestava na području Užica imamo trend da je sve više žena koje su nosioci poljoprivrednih gazdinstva, ističe član Gradskog veća za poljoprivredu grada Užica, Slobodan Kuzmanović. Dodaje da je u  ovoj godini grad sa Fondacijom i RRA „Zlatibor„ kao implemetatorom osnovao Fond za razvoj poljoprivrede. Ovo je kreditno – subvencionisani fond koji ima za cilj da kroz dodelu kredita bez kamate i subvencije od 30%, na rok od tri godine podstakne poljoprivrednu proizvodnju. Slobodan Kuzmanović,  napominje da je želja  da se kroz ovaj Fond subvencioniše nabavka opreme za prerađivačku industriju  tj. za preredu voća, povrća i preradu mleka na poljoprivrednim gazdinstvima fizičkih lica. U kriterijumima za bodovanje i kod ovog podsticaja, prednost imaju žene, nosioci poljoprivrednih gazdinstva.

Ekonomsko osnaživanje žena ključan je momenat za sticanje sigurnosti i mogućnosti da žena neke stvari planira u svom životu. Do ekonomske nezavisnosti put je dug i mukotrpan, ali upornost i kreativnost uvek nađu put, borba i dan danas traje, ali kako preduzetnice vole da kažu „to je trka na duge staze, i samo najuporniji opstaju“.

Ovaj tekst nastao je u okviru pojekta „Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti, faza II“ koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women), uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu/publikaciji pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Izvor: uzice.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Popularne