Zaprati nas #uziceonline

Vesti

Klađenje i mladi: “Nigde ne piše da kocka može da ubije”

Problem o kome se ne priča dovoljno

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Fotografija: Heather Gill

Istraživanja u Srbiji pokazuju da sve više mladih ima problema sa kockanjem.

“Sada kada prođem pored kladionice, samo se naježim”, kaže bivši zavisnik od kockanja.

Iza njega su zadimljene kockarnice, televizori na kojima se isključivo prati teletekst i mečevi, neizvesnost da li će se “vratiti” neki “sumnjivi likovi” kojima duguje novac i nepoverenje najbližih. Nije želeo da se njegovo ime otkrije u tekstu, jer sada živi “neki drugi život”, ovog “starog” ne želi da se seća. Kaže da sa suprugom čeka bebu i da je mračan period kockanja ostavio iza sebe.

“Odlazak u kladionicu za mene i moje društvo je bio uobičajen izlazak vikendom. Išli smo da gledamo utakmice”, kaže V. iz Beograda za BBC na srpskom. Prvi put u kladionicu je otišao sa 17 godina.

Prema rezultatima istraživanja Ponašanje u vezi sa zdravljem dece školskog uzrasta iz 2018. godine, koje je sprovela Svetska zdravstvena organizacija u saradnji sa Ministarstvom zdravlja i Institutom za javno zdravlje Srbije “Milan Jovanović Batut”, u nekim zemljama čak 80 odsto adolescenata se kockalo bar jednom tokom života.

U Srbiji, rezultati pokazuju da se bar jednom kockalo 34.6 odsto učenika prvih razreda srednjih škola i da se više kockaju dečaci.

Kod 2.3 odsto onih koji su rekli da su se kockali u prethodnih 12 meseci, potencijalno postoji poremećaj u vezi sa kockanjem, a 12.9 odsto su pod rizikom da razviju zavisnost.

“Najmlađi zavisnik koji je lečen u našem centru imao je 17 godina, ali smo imali i slučaj dečaka od 12, kojeg su roditelji doveli na edukativan razgovor, jer su pronašli tiket koji je uplatio”, kaže za BBC na srpskom Jelena Manojlović, psihološkinja i psihoterapeutkinja SOS centra za lečenje i odvikavanje od kocke.

V. je nakon završetka srednje Zubotehničke škole odlučio da ne upiše fakultet.

“Počeo sam da radim i ubrzo sam deo novca od zarade trošio u kladionici. “Uvlačio sam sebe sve dublje, igrao sam više puta dnevno, a kocka je postala deo mog života”, kaže on.

Dešavalo mu se da danima ide neobrijan ili da ne ode kod frizera, jer mu je bilo najbitnije da uplati tiket. V. je imao prijatelje koji su bili izričito protiv toga što redovno ide u kladionicu, ali je bilo i onih kojima je to bila “najnormalnija stvar”. Sa 20 godina je počeo da uzima novac od roditelja i da ih laže za šta mu je taj novac potreban.

“Govorio sam im da mi treba za putovanja, za materijal na poslu, da ću im vratiti”.

Pozajmljivao je i od prijatelja s kojima više nije u kontaktu. Od njih je pozajmio novac koji nije nikad vratio.



“Zbog duga su me pretukli i rekli mi da više na njih ne računam”.

Ipak to ga nije sprečilo da nastavi da odlazi u kladionice.

Uskoro mu kladionica nije bila dovoljna – mislio je da će do novca brže doći ukoliko odigra rulet jer za pet minuta može da zna da li je dobio ili izgubio. V. ne dolazi iz imućne porodice, a novac koji je zarađivao kao zubni tehničar nije bio dovoljan da vrati dugove.

“Dugovao sam 8.000 evra u tom trenutku, pa sam na kraju morao da se obratim porodici. Bili su u šoku kada sam im rekao, gledali su me belo”, kaže.

Dodaje da nisu znali kroz kakav “pakao prolazi, jer možda nisu hteli da vide realnu sliku, nisu hteli da je prihvate”. Priznao je roditeljima da novac duguje zelenašima, za koje je u početku mislio da su mu prijatelji.

Kaže da priča ide tako u kladionicama.

“Oni dođu ponude novac kako bi se povratio, kažu mi da su oni dobro prošli ove nedelje, pa imaju da mi pozajme. Naravno, to sam morao da vraćam s nekom kamatom”.

Onda je prelomio i odlučio da se uz podršku roditelja prijavi na lečenje.

“Plašio sam se da ću izgubiti sebe u potpunosti”, kaže.

V. je imao jaku želju da izađe iz začaranog sveta kocke, jer je “dobar deo mladosti proveo u tome”.



U SOS centar došao pre šest godina.

“Morao sam da se podvrgnem poligrafu, da budem pod stalnom kontrolom, da kažem koliko sam platio kiflu, gde sam i s kim se družim”, kaže on.

Dodaje da mu je ta kontrola u početku smetala, ali da je vremenom prihvatio da “tako mora”.

Kaže da je pokušao da prevari poligraf, kako bi sakrio 20 odsto dugova.

“Kao i svaki kockar sam mislio da niko neće posumnjati, da ću odigrati s vremena na vreme kada osetim da ću imati sreće.

“Ali sam video da od toga nema ništa”, dodaje on.

Uspeo je da istraje i da uz pomoć porodice i jake volje prebrodi najteži period u životu. Kaže da sada kada prođe pored kladionice ili kockarnice ili vidi reklamu na televiziji “samo se naježi”. Kada je zagazio najdublje u problem, V. kaže da mu novac nije bio bitan. Bio je važan “taj neki osećaj” dok igra, dok se ne dogodi gubitak ili dobitak.

“Na kraju večeri kada saberem sve, kaže sebi da nije strašno, ali ukoliko bih izgubio, povlačio bih se i želeo samo da prespavam taj dan”.

O usponima i padovima u raspoloženju govori i Jelena Manojlović koja se psihoterapijom bavi 13 godina.

“Dopamin se luči tokom kockanja, pa se u toku lečenja uz antidepresive, pacijentima daju i stabilizatori nagona, koji drže pod kontrolom nalet euforije, nade i očaja”, kaže ona.

Manojlović kaže da roditelji greše kada bodre dobitak, a kude gubitak, jer moraju imati isti stav i kad je dobro i kad je loše.

“Kocka je pošast, kocka je bolest”, dodaje.

Objašnjava da ovakav postupak roditelja može dovesti do toga da deca prijavljuju samo dobitak i da će gubitak samo “tajno rasti”.

Savetuje roditelje da obrate pažnju na dugovanja, na to da li nešto nedostaje iz kuće, jer “nijedan kockar nije prvo otišao kod zelenaša i zadužio se”.

“Prvo je krao novac iz kuće”, kaže psihoterapeutkinja.



Kladionica i kockarnica ima u svakom gradu, skoro na svakom ćošku.

“To potvrđuje koliko je to isplativ biznis”, kaže Manojlović.

Ono što kockanje i klađenje čini još pristupačnijim jeste mogućnost igranja igara na sreću na nekoj od internet platformi.

“Poslednjih godina sve je veći broj osoba koje nam se javljaju zbog problema koji se mogu definisati kao zavisnosti od kocke, internet i sličnog”, navodi se na sajtu Specijalne bolnice za lečenje zavisnosti u ulici Teodora Drajzera u Beogradu.

“Najveća opasnost u ovim slučajevima je to što su kladionice, kockarnice, mobilni telefoni, računari, internet lako dostupni i u društvu neprepoznati kao potencijalne opasnosti od kojih se može biti zavistan.

“Bez obzira što se zavisnost može javiti kod osoba svih uzrasta, ukoliko za to postoje određene sklonosti i crte ličnosti, velika opasnost je da se navedene zavisnosti sve češće javljaju kod mladih,” pišu lekari ove bolnice.

Manojlović kaže da je pre pet godina imala klijenta kojeg je doveo otac, jer je mislio da mu je sin zavisan od korišćenja mobilnog telefona i da ne može da prestane da koristi društvene mreže. “Zapravo se on sve vreme kladio”, kaže ona i dodaje da svako ima neku igru koju preferira, da mladi vole onlajn igre i kladionice, dok oni nešto stariji igraju rulet i aparate. Da biste se onlajn kladili, ne morate nikom da pokažete ličnu kartu na ulazu, kao kada ulazite u kockarnicu ili kladionicu.

“Deca obično ukradu ličnu kartu i bankovnu karticu jednog od roditelja i ukucaju podatke. Ko to proverava?”, pita se Manojlović.

Nažalost, rigoroznih provera nema i kada su obične kladionice u pitanju, iako je zakonski određeno, kaže psiholog Stevan Klas iz Vita bolnice u Novom Sadu za BBC na srpskom.

Najmlađi pacijent koji je prošao lečenje u njihovoj bolnici imao 14 godina, a istraživanje koje su oni sproveli u junu nad 480 ispitanika uzrasta od 15 do 18 godina, pokazalo je da je 45 odsto njih imalo dodir sa kockom.

“Skoro polovina ispitanika nije naišla na zabranu i pored zakonske regulative”, kaže Klas.

Navodi da su se neki snalazili tako što bi zamolili nekog starijeg da im uplati tiket ili bi poznavali radnike kladionice.

Manojlović kaže da su kladionice zakonom dozvoljene, ali da nema pravog upozorenja kakvu one štetu mogu da nanesu.

“Kao što je na primer sa cigaretama slučaj, gde na svakoj paklici postoji upozorenje o tome od čega možete da obolite ukoliko pušite”.

“Nažalost, nigde ne piše da i kocka može da ubije”, kaže ona.

U zakonu o igrama na sreću piše da priređivači igara na sreću (kladionice, kazino) moraju biti društveno odgovorni i usmereni ka zaštiti maloletnika.

Oni su dužni da ne dozvole da u igrama na sreću učestvuju maloletnici.

Takođe, zakon kaže da zaposleni u kladionicama i kockarnicama, moraju biti osposobljeni za preventivno delovanje protiv bolesti zavisnosti prema učesnicima u igrama na sreću.



Šta još kaže zakon o igrama na sreću

Maloletnicima je zabranjen ulaz u kockarnice
Kockarnica mora da bude najmanje 200 metara udaljena od škole
Kazna za nepoštovanje zakona je od 100.000 do milion dinara za pravna lica
Odgovorna lica moraju da plate od 5.000 do 50.000 dinara.

Manojlović kaže da ne postoji naučno utemeljena tvrdnja da je kocka genetski prenosiva bolest, ali da ako otac kocka, a majka podržava to, velike su šanse da deca to postanu.

“Društvo je takođe jak faktor”, kaže psihološkinja i dodaje da dete verovatno razmišlja o tome da se kladi, jer to već radi pola razreda.

Kaže da je jedina prevencija, baš kao i u lečenju – razgovor. Savetuje da roditelji razgovaraju sa decom, kako bi im predočili da su kockanje i klađenje bolest. Smatra da se u školama ne govori mnogo o tome, kao o drogama ili o alkoholu. V. savetuje roditelje da stanu iza deteta i da kontrolišu njegovo kretanje, koliko god to mogu.

“Ne treba da ga opterećuju, da ga nikako ne prisiljavaju na neki način”, kaže on.



Starosna granica kockara se pomera na dole, što dokazuje prijavljivanje na lečenje sve mlađih zavisnika.

Manojlović kaže da je to zbog “situacije u kome se društvo nalazi”.

“Siromaštvo, besparica, borba za egzistenciju”, kaže psihoterapeutkinja.

Srbija je takva sredina da nad svakim psihijatrijskim oboljenjem postoji stigma. O tome svedoči i nedostatak table s nazivom na ulazu u SOS centar, jer je nekim pacijentima neprijatno da se sazna gde odlaze svakog dana.

“Na Zapadu se ova oboljenja posmatraju isto kao bilo koji fizički zdravstveni problem i mnogi misle da samo ludi idu kod psihologa ili psihijatra”, kaže Manojlović.

Dodaje da svako ko se suočava sa normalnim životnim teškoćama, gubitkom posla ili drage osobe treba da ode da porazgovara s psihologom ili psihijatrom.

“To je u Srbiji nažalost i dalje bauk, a kamoli kada je u pitanju lečenje ove zavisnosti”, kaže ona.

Tokom godina prakse mnogu su je pitali da li za patološko kockanje postoji lek.

“Uvek odgovaram da ako narkoman može da se izleči, može i kockar”, kaže Manojlović.

Ukoliko verujete da neko vama blizak ili vi sami imate problem sa kockanjem, informacije i savete o lečenju možete dobiti od lekara u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Beogradu radnim danima od 8 do 13 časova. Broj telefona: 011 3671 429.

Izvor: b92.net

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail