Žene koje žive u seoskim sredinama u većini slučajeva nalaze se u lošijoj materijalnoj situaciji, u odnosu na muške članove društva, jer najčešće učestvuju u neplaćenom kućnom i radu na gazdinstvu. Ne sme se zaboraviti da je njihova uloga ključna za opstanak ruralnog područja, zbog čega se veoma radujemo ženama koje su se odvažile i svoje ideje i kreativnost pretvorile u biznis. Među njima su Ljubinka Selaković iz Kremana, Marina Janković iz Karana i Dragana Dumbelović iz Gorjana. Svima je zajednička ljubav prema selu na prvom mestu, ali i želja da njihova deca odrastaju u zdravom okruženju.

Marina Jovanović je odrasla u Karanu i to je mesto koje je odabrala za formiranje svoje porodice. Raduju je sve promene koje su se desile u prethodnih par decenija, po pitanju položaja žena.

“Nekada su žene mnogo više radile i pomagale muškarcima kada su poljski radovi u pitanju. Iz godine u godinu dosta je poboljšana mehanizacija, što je ženama bio veliki plus, u smislu da ne moraju dosta poslova da rade na polju koje su nekada morale npr. (kupljene sena, ručno sejanje krompira, ručno se sadio kupus…). Žena treba da bude stub kuće. A to znači da mora biti spremna da podnese veliki teret. I kada je u pitanju rad na selu, i odgajanje dece i sve ostale obaveze. Ja sam  neko ko voli da živi i radi na selu. Nikada ne bih živela u gradu. Ovde je moj mir i zadovoljstvo. Ukoliko čovek radi ono što voli i to ga ispunjava, ništa više mu nije potrebno. Svaka žena koja ide napred, zalaže se za svoju porodicu, bori se, radi, naravno da ima pravo pri odlučivanju kao i pravo na ekonomsku dobit, što za razliku od nekada (u vreme naših baka, prabaka) to nije bio slučaj”.

Sa njom se slaže i Ljubinka Selaković rođena u Kremnima gde i danas živi. Ipak, dodaje, nisu svi spremni na taj obim posla.

“Život u selu je veoma lep, ali zahteva potpunu predanost, ako želiš da se hraniš zdravim proizvodima. Bilo ko da dođe iz grada kaže kako je lepo, a niko ne poželi da okopa i zalije baštu , niti da nahrani stoku. U selu su žene  glavni stubovi u porodici. One stižu da pripreme ručak, pomažu deci oko učenja, pospremaju po kući, a uz sve stižu da brinu i o životinjama, da okopaju baštu i odrade druge poljske radove. Vrlo često mlađe žene odlaze i na posao, jer porodica ne može živeti od jedne plate. Samim tim još više obaveza stavljaju na svoja pleća”.

Dragana Dumbelović živi u Gorjanima odakle je godinama išla na posao, međutim sticajem okolnosti ostala je bez posla i to je nateralo da potraži dodatne izvore prihoda.

“Odluka je bila teška, ali smo kao domaćinstvo zajedno razgovarali o potrebama i mogućnostima. Pokretanje dodatnog posla zahtevalo je rizik, zajedničkim naporima smo uspeli da stabilizujemo kućni budžet. Prvobitni plan o uzgajanju i predaji paprike hladnjačama je propao, a kako sve uloženo ne bi palo u vodu, odlučili smo se da pravimo ajvar. To je bio prvi korak na putu našeg razvoja. Važno je bilo planirati pažljivo i podržavati se međusobno tokom ovog procesa. Vremenom smo proširili našu proizvodnju, tako da sada proizvodimo kompletan asortiman zimnice”.

Da su rad, dobra organizacija i podrška ključni faktori u pokretanju jednog posla u ruralnom području ključni potvrđuje i Marina Janković.

“Ja sam odrasla na selu i zaista volim selo i volim da radim. Sama sebi određujem radno vreme i odmor uz kafu. Udala sam se na selo. Muž i njegovi roditelji su se tada već duži niz godina bavili proizvodnjom povrća, a za mene to nije bilo ništa nepoznato, jer se i moja porodica bavila isto tom proizvodnjom, samo u manjim količinama. Proizvodnja našeg povrća se pokazala veoma uspešna i tada počinjemo naše proizvode da plasiramo u  prodavnice u Užicu, mušterije su zadovoljne, a i mi takođe”.

Rad od kuće sve je popularniji, ali se mora priznati da ga je lakše realizovati u gradu, gde je veća i raznovrsnija ponuda poslova i gde vam je sve praktično nadohvat ruke. Sa druge strane u selima je to drugačije. Veća udaljenost, nedostatak infrastrukture i mnogo drugih faktora utiče na odluku tih žena da pokrenu sopstveni posao, naravno zvanično, jer one svakako rade puno radno vreme i broje mnogo prekovremenih sati ali bez plate i ostalih prinadležnosti.

“U razgovoru sa ženama u našem selu od većine njih sam čula da bi najviše volele kada bi mogle da imaju neki posao koji bi bio vezan za rad kod kuće. Tako bi mogle i da uvek budu uz svoju decu, a i da od svakodnevnog posla u bašti, njivi, livadi… ostvare neku ekonomsku dobit”, kaže Ljubinka Selaković.

“Lično sam imala sreće da dobijem posao u svom mestu. Obzirom da ceo život radim sa decom otuda i velika ljubav prema njima. Iz želje da što više izrazim svoju kreativnost  počela sam da heklam igračke i odevne predmete za decu. Još u detinjstvu uz mamu i baku učila sam da heklam i pletem. Danas kada i ja imam svoje unučiće , presrećna sam što svu moju ljubav prema njima mogu da im prenesem kroz te svoje ručne radove.

Pošto su deca odrasla i postala svoji ljudi, sada imam mnogo više vremena da se posvetim heklanju i pletenju. Još uvek je to samo moj hobi, ali kako vreme prolazi sve više sam svesna da bi iz ovoga u nekoj bliskoj budućnosti mogao da se razvije  neki dodatni posao”.

Postavlja se i pitanje u kojoj meri su ženama u ruralnom području dostupne informacije o mogućnostima koje imaju kao vlasnice poljoprivredih gazdinstava i na kakave sve podsticaje i subvencije mogu računati. Prema rečima Dragane Dumbelović upravo nedostatak informacija jedna je od prepreka.

“Smatram da ih ponekad sprečavaju nedostatak informacija o mogućnostima, strah od rizika i nedostatak podrške u lokalnoj zajednici. Edukacija o preduzetništvu i stvaranje mreže podrške bi mogli pomoći u prevazilaženju tih prepreka i podsticanju žena da pokreću slične poslove. I podrška lokalne samouprave i države može biti ključan faktor za uspeh poslovanja. Lično, kao vlasnica poljoprivrednog gazdinstva, istraživala sam dostupne subvencije, ali nisam imala priliku da iskoristim veliki broj njih. Međutim, međunarodne subvencije su mi pružile značajnu pomoć u investicijama, opremanju prostora za rad i unapređenju poljoprivrednih aktivnosti. Važno je pratiti dostupne programe podrške i aktivno koristiti resurse koji se pružaju preduzetnicama”.

Podrška je po rečima Marine Janković važna u pogledu podsticaja i subvencija, ali i određene izvesnosti.

“Značilo bi kada bi bio obezbeđen siguran plasman proizvoda, ali je potrebno i mnogo više manifestacija, sve to bilo bi vetar u leđa za žene na selu”.

Osnivanje udruženja i zadruga takođe je po mišljenju Ljubinke Selaković jedan od osnovnih mehanizama za sigurniju proizvodnju i plasman proizvoda ali i razvoj samog sela i ostanak mladih ljudi u njima.

“U vreme mog detinjstva u selu je bio jedan pogon konfekcije , i tada je mnogo devojaka, mlađih žena  radilo i živelo u svom mestu. Zahvaljujući tome škola nam je bila puna đaka”.

Sve naše sagovornice saglasne su i u stavu da su edukacije, obuke i radionice koje se održavaju u mestima u kojima žive veoma važne.

“Edukacija igra ključnu ulogu u osnaživanju žena da prepoznaju dostupne resurse i iskoriste ih u svojim poslovnim aktivnostima. Stvaranje programa edukacije o finansijama, preduzetništvu i dostupnim podrškama može značajno doprineti jačanju ekonomske uloge žena, posebno u ruralnim sredinama i smatram da je vrlo potrebno”, kaže Dragana Dumbelović.

Danas je nezamislivo da u preduzeću, kompaniji ili nekoj trgovini radite bez plate i ostalih prinadležnosti koje vam po zakonu pripadaju. Da li je to slučaj i sa ženama koje žive i rade u selu?

Ovo je pitanje koje svi treba sebi da postavimo i da svi zajedno učinimo ono što je do nas, kako bi žene u ruralnim sredinama imale jednake mogućnosti. Jer, nikako ne smemo zaboraviti da bez tih žena nema ni porodice, ni života u selima. Čemu onda svaka druga vrsta ulaganja?

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti – faza 2″, koji sprovodi Agencija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) u partnerstvu sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost  Vlade Republike Srbije, uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Izvor: uzice.rs