Parking mesta uvek nedostaje, bar onih koja se ne plaćaju, pa se vozači dovijaju parkirajući npr. na trotoar ili neku zelenu površinu. Međutim, ako auto odnese „pauk“, ceh može da bude veoma papren.
Šta je zaustavljanje a šta parkiranje vozila?
Tačka 71) stava 1. člana 7. Zakona o bezbednosti saobraćaja kaže, zaustavljanje vozila je svaki prekid kretanja vozila na putu u trajanju do tri minuta, pri čemu vozač ne napušta vozilo, osim prekida radi postupanja po znaku ili pravilu kojim se reguliše saobraćaj, a tačka 72) parkiranje vozila je svaki prekid kretanja vozila, osim prekida radi postupanja po znaku ili pravilu kojim se reguliše saobraćaj, koji se ne smatra zaustavljanjem.
Dakle, zaustavljanje i parkiranje vozila su radnje upravlja vozilom i mogu se izvesti samo na saobraćajnim površinama, jer ostavljanje vozila na drugim površinama ne predstavlja saobraćajni već komunalni problem.
Jer, posao komunalne milicije jeste održavanje komunalnog reda, a naročito zaštita površina javnih namena od bespravnog zauzeća i oštećivanja (koje se čini ostavljanjem vozila, stvari i drugih predmeta, postavljanjem privremenih montažnih objekata i slično). I „ostavljanje“ bilo koje stvari (pa i vozila) tamo gde joj mesto nije, predstavlja narušavnje komunalnog reda. Ali, „ostavljanje“ nije isto što i parkiranje. Parkiranje može biti ili ne u skladu sa propisom, i može biti izvedeno samo na saobraćajnoj površini. S druge strane, ostavljanje je radnja napuštanja predmeta (bilo kog, pa i vozila), dakle ne sama tehnička radnja postavljanja nekog predmeta na neko mesto, već radnja kojom se taj predmet neko vreme zadržava na tom nestu, bez nadzora. I za to ZOBS, daje indicije, kada u članu 68. kaže: “Vozač koji ostavlja vozilo na putu, pre nego što napusti vozilo, dužan je da ...“. Dakle jasno je da se pod ostavljanjem vozila podrazumeva privremeno ili trajno napuštanje istog. Trajno napuštanje se odnosi na „odbačeno vozilo“ što je u smislu tačke 89) stava 1. člana 7. ZOBS, vidno zapušteno vozilo parkirano na putu, koje nije upisano u jedinstveni registar vozila, odnosno kojem je istekla važnost registracione nalepnice duže od šest meseci. Tome sam posvetio poseban komentar „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“, koji će uskoro biti objavljen na Pravnom portalu.
Da li zaustavljanje i parkiranje vozila svuda i uvek zabranjeno?
Član 66. ZOBS govori gde vozač ne sme da zaustavi ili parkira vozilo na saobraćajnim površinama. Zbog važnosti za ovo izlaganje citiraću ga u celosti:
„Vozač ne sme da zaustavi ili parkira vozilo:
1) na pešačkom prelazu i na prelazu biciklističke staze preko kolovoza kao i na odstojanju, odnosno rastojanju manjem od pet metara od tih prelaza,
2) na prelazu puta preko železničke pruge, odnosno tramvajskih šina i na rastojanju, odnosno odstojanju manjem od pet metara od prelaza, kao i u blizini železničke pruge, odnosno tramvajskih šina, ako se time sprečava saobraćaj vozila koja se kreću po šinama,
3) na raskrsnici i na odstojanju, odnosno rastojanju manjem od pet metara od najbliže ivice poprečnog kolovoza,
4) u tunelu, u podvožnjaku, u galeriji, na mostu, na nadvožnjaku,
5) u blizini vrha prevoja ili u krivini gde je preglednost puta nedovoljna ili se obilaženje vozila ne može izvršiti bez opasnosti,
6) na delu puta gde bi širina slobodnog prolaza od zaustavljenog ili parkiranog vozila do neisprekidane uzdužne linije na kolovozu, suprotne ivice kolovoza ili prepreke na putu bila manja od tri metra,
7) na mestu na kome bi zaklanjalo saobraćajni znak,
8) na biciklističkoj stazi, odnosno traci,
8a) na pešačko-biciklističkoj stazi,
9) na stajalištu za vozila javnog saobraćaja i na odstojanju, odnosno rastojanju manjem od 15 metara ispred i iza oznake na kolovozu kojim je stajalište označeno,
10) na putu na kome su kolovozne trake fizički odvojene, osim ako je to dozvoljeno saobraćajnim znakom,
11) iznad priključka na vodovodnu mrežu i ulaza u kanalizaciju ili drugu mrežu komunalnih službi,
12) na mestu na kome bi se onemogućio pristup drugom vozilu radi parkiranja ili izlazak nekom već parkiranom vozilu,
13) na trotoaru, osim ako je to dozvoljeno (regulisano) saobraćajnom signalizacijom, i ako na trotoaru, kada je vozilo parkirano, ostane slobodan prolaz za pešake najmanje širine 1,60 metara, koji ne sme biti uz ivicu kolovoza,
14) na pešačkoj stazi, odnosno na delu trotoara koji je namenjen za kretanje lica sa posebnim potrebama,
15) na trgovima, na pešačkoj zoni i protivpožarnom putu,
16) na pristupnoj saobraćajnici, kolskom prolazu između stambenih zgrada, odnosno prolazima u blokovima naselja,
17) na saobraćajnicima van uličnih parkirališta koje povezuju parking prostore i stambene zgrade sa drugim saobraćajnicama,
18) na kolskom ulazu, odnosno izlazu iz zgrade, dvorišta ili garaže,
19) na saobraćajnoj traci za uključivanje, isključivanje, zaustavnoj traci, saobraćajnoj traci za vozila javnog prevoza i tramvajskoj baštici,
20) na parking mestu koje je dopunskom tablom saobraćajnog znaka ili oznakom na kolovozu obeleženo kao mesto za parkiranje za vozila za osobe sa invaliditetom, ako na vozilu ne poseduje odgovarajuću oznaku,
21) na parking mestu koje je dopunskom tablom saobraćajnog znaka ili oznakom na kolovozu označeno kao mesto rezervisano za vozila određenih korisnika, kada vozilo kojim upravlja ne pripada tim vozilima,
22) na površinama na kojima je saobraćajnim znakom zabranjen saobraćaj vozila.
Izuzetno od stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana, u slučaju raskrsnica, pešačkih prelaza, odnosno prelaza biciklističke staze preko kolovoza, koji se nalaze u jednosmernoj ulici, dozvoljeno je zaustavljanje i parkiranje vozila i na odstojanju manjem od pet metara nakon tih raskrsnica, odnosno prelaza, posmatrano u dozvoljenom smeru kretanja u toj ulici.
Izuzetno od stava 1. ovog člana dozvoljeno je zaustavljanje vozila na mestima iz stava 1. tač. 6), 11), 12), 16), 17) i 18) ovog člana, ukoliko tako zaustavljeno vozilo ne predstavlja opasnost ili smetnju u saobraćaju ili kretanju pešaka, odnosno obavljanju komunalnih delatnosti.
Osim na mestima iz stava 2. ovog člana, vozač vozila kojim se obavlja auto taksi prevoz putnika može zaustaviti vozilo i na mestima iz stava 1. tač. 9), 10) i 13) ovog člana, kao i u saobraćajnoj traci za vozila javnog prevoza kojom se ne kreću tramvaji, i to samo za vreme potrebno za ulazak, odnosno izlazak putnika.“.
Kada postoji prekršaj u vezi zaustavljanja i parkiranja vozila?
Videli smo da ZOBS ne propisuje da je parkiranje uvek i svuda i apriori zabranjeno, već da postoje slučajevi, način i uslovi pod kojima je to dozvoljeno i na kolovozu, čak i na trotoaru. To je potvrdio i Vrhovni kasacioni sud, u svojoj presudi KZZ Pr 8/2015 od 2. aprila 2015. god., gde kaže (citat): „Iako iz navedene zakonske odredbe, proizilazi da nije svako parkiranje vozila na trotoaru zabranjeno, odnosno da je parkiranje dozvoljeno pod određenim uslovima, okrivljeni je oglašen krivim za postupanje protivno toj zakonskoj odredbi, sa nejasnim obrazloženjem da je „bez obzira na razlog, parkiranje na trotoaru zabranjeno“, iz kojeg, dakle proizilazi zaključak organa uprave koji je doneo prvostepeno rešenje da je parkiranje na trotoaru u svakom slučaju zabranjeno.“.
Da bi odgovorili na pitanje postavljeno u naslovu ovog dela, u svakom konkretnom slučaju moramo prethodno odgovoriti na par pitanja:
– o kakvoj površini je reč (saobraćajnoj ili drugoj), jer mesto određuje mnogo toga (i nadležnost i da li prekršaj postoji);
– da li je na konkretnom mestu parkiranje i zaustavljanje zabranjeno saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja;
– ako je zabranjeno znakom, da li je zabrana propisno obeležena (horizontalnom i vertikalnom saobraćajnom signalizacijom),
– da li vozilo svojim položajem zaista ometa korišćenje te površine, odnosno ugrožava bezbednost saobraćaja, tj. ometa ili onemogućava pešake i druga vozila u kretanju?
Dakle, najpre se mora utvrditi činjenično stanje. U tome najčešće greše pripadnici komunalne milicije, kada kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), jer uopšte ne provere status te površine. Pa se onda desi da ispadne da ta površina uopšte i nije javna, već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena. Jer, to što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu.
A važno je i utvrditi čime je na mestu izvršenja prekršaja parkiranje i zaustavljanje zabranjeno (saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja), te da li je zabrana propisno obeležena, jer iz toga dalje proizilazi zaključak da li je učinilac prekršaja mogao da zna da čini nešto nepropisno, što daje sud o njegovo krivici.
I na kraju je važno utvrditi da li vozilo svojim položajem zaista ometa saobraćaj? Jer, za postojanje nekih prekršaja potrebno je da u okviru pretpostavke sankcije, dođe do ostvarenja zabranjene posledice,daje nekom radnjom izazvana specifična posledica koja je propisana kao zabranjena (što bi konkretno bilo onemogućavanje odvijanja i ugrožavanje bezbednosti saobraćaja). A to se može ceniti samo u odnosu na konkretnu situaciju. Ovo sam detaljno objašnjavao u tekstu „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“.
Šta je potrebno dokazati?
Ali, čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to.
ZOP u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, što se odnosi i na izdavaoca prekršajnog naloga. Nečija procena nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo. Dakle, ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio. Prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) onaj ko tvrdi da prekršaj postoji u obavezi je da obezbedi dokaze, za sve. Znači najpre da dokaže da postoji prekršaj, odnosno da je propisan, da je na konkretnom mestu parkiranje i zaustavljanje zabranjeno saobraćajnim znakom ili opštim pravilom, kao i da je ta zabrana (ako postoji) propisno obeležena (horizontalnom i vertikalnom saobraćajnom signalizacijom), te da vozilo svojim položajem zaista ometa odvijanje i ugrožava bezbednost saobraćaja.
Ali, čak i kada je dokazano sve gore navedeno, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica, što znači da je potrebno dokazati i svest učinioca o nepravilnosti njegovih postupaka (umišljaj) ili svesno zanemarivanje mogućnosti da postoji prekršaj (nehat). Šta je sve potrebno dokazati u ovakvim slučajevima detaljno sam eksplicirao u tekstu „Šta je potrebno dokazati kod nepropisnog parkiranja?“, koji će takođe biti objavljen na Pravnom portalu.
A nekad nepostojanje prekršaja dokazuju upravo oni koji tvrde da prekršaj postoji i to time što nisu preduzeli druge radnje na koje su ovlašćeni (i obavezni). Ovo sam takođe eksplicirao u komentaru „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“. Ovde ću ukratko reći, ako službeno lice ne preduzima zakonom propisane radnje u cilju otklanjanja neke nepravilnosti, onda po njegovoj oceni ista i ne postoji, što znači da ne postoji ni prekršaj. To je logička i zakonska pretpostavka.Jer po zakonu primarni cilj nadzora je prevencija i otklanjanje štetnih posledica, a pre kažnjavanja koje je sekundarno.
Ko je nadležan za kontrolu zaustavljanja i parkiranja vozila?
Pitanje nadležnosti za kontrolu i procesuiranje prekršaja je veoma bitno. Jer, nezakonit postupak ne može dovesti do zakonito izrečene sankcije. Nije bitno samo da li se nešto desilo (da li prekršaj objektivno postoji, da je učinilac kriv ili ne), već i sam postupak (procedura) u kome se to konstatuje i kažnjava za isto. A da bi procedura bila zakonita ista mora biti sprovedena od ovlašćenih lica.
Prema članu 2. ZOBS, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave(u daljem tekstu: saobraćajna policija). Izuzetno, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja vojnih vozila na putevima mogu da vrše i nadležni vojni organi. Neposredno regulisanje saobraćaja u zoni škole mogu vršiti školske saobraćajne patrole i saobraćajne patrole građana, a na delu puta na kome se izvode radovi neposredno regulisanje saobraćaja mogu vršiti i lica zaposlena kod izvođača radova. Sva druga lica saobraćajne prekršaje jedino mogu da prijave saobraćajnoj policiji a ne i da kažnjavaju za iste.
U cilju kontrole i regulisanja saobraćaja na putevima, saobraćajnoj policiji su data posebna ovlašćenja, da preduzimaju posebne mere (član 278. ZOBS), recimo uklanjanje vozila. Takođe, saobraćajnoj policiji su date posebne nadležnosti u prekršajnom postupku (čl. 314, 314a ZOBS), da podnose zahteve za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu ili da izriču kazne za prekršaje iz svoje nadležnosti izdavanjem prekršajnog naloga.
Ali, u gradu Beogradu recimo komunalna milicija uzima sebi za pravo da se bavi saobraćajem, pozivajući se na akte lokalne samouprave. Pri čemu prenebregavaju da se aktima lokalne samouprave (kao vrstom podzakonskog akta) ne može propisivati ništa što nije u skladu sa zakonom(bilo kojim). O ovim problemima sam više puta pisao u stručnim komentarima koji su objavljivani u časopisu Advokatska kancelarija i na Pravnom portalu.
Da rezimiram, komunalna milicija ima nadležnost isključivo za parkiranje na javnim površinama koje nisu predviđene za saobraćaj (zelene površine, uređena parkirališta – garaže i sl.).Nema čak nadležnost ni u pešačkim zonama, jer i kretanje pešaka je saobraćaj jedne grupe učesnika u istom, jer u stavu 1. člana 7. ZOBS kaže, pešačka staza je put koji je namenjen isključivo za kretanje pešaka (tačka 25). Dalje, (tačka 26) kaže da je biciklistička staza put namenjen isključivo za kretanje bicikala, a (tačka 26a) da je pešačko-biciklistička staza put namenjen za kretanje pešaka i biciklista, tako da nema nadležnost ni za biciklističke ni kombinovane staze.
Komunalni miliconar može da naredi uklanjanje, odnosno premeštanje vozila sa javne zelene površine (ili iz garaže) ali ne može da naredi uklanjenje vozila sa kolovoza ili trotoara. A komunalni milicionar je ovlašćen na preduzimanje navedenih mera i kada na putu, odnosno mestu na kome je dozvoljeno zaustavljanje i parkiranje vozila, zatekne odbačeno vozilo, jer to vozilo nije vozilo u smislu ZOBS, već komunani otpad. Jer rekoh ranije, pod održavanjem komunalnog reda podrazumeva se i zaštita površina javnih namena od bespravnog zauzeća koje se, između ostalog, može vršiti i ostavljanjem neregistrovanih vozila.
U smislu komunalnog reda,za šta postoje ovlašćenja komunalne milicije, pod parkiranjem na površinama predviđenim za vozila, podrazumeva se samo parkiranje na javnim parkiralištima (zatvoreni i otvoreni prostori, garaže i parkinzi sa naplatom parkiranja). I u tom smislu jedino zakonito postupanje komunalne milicije je kod ometanja korišćenja parkirališta parkiranjem izvan granice obeleženih parking mesta predviđeno aktima lokalnih smouprava o komunalnom redu, jer to nije prekršaj po ZOBS, jer se time ne ogrožava bezbednost niti sprečava odvijanje saobraćaja, već korišćenje parking prostora. Ali ako se upusti u postupanja koja imaju veze sa saobraćajem (konketno parkiranjem) komunalna milicija mora shodno da primenjuje ZOBS.
Izvor: uzice online/pravniportal.com
