Minimalac je minimalna cena rada koja po zakonu poslodavac mora da plati svog zaposlenog po radnom času. Ovih dana smo bombardovani vestima na televiziji i novinama o pregovorima između sindikata, poslodavaca i Vlade oko povećanja minimalne cene rada.
Šta je minimalac, kako on utiče na privredu, inflaciju i zašto je taj procenat povećanja toliko bitan?
Širom sveta gde postoje razvijeni sindikati radnika, tu spadaju Zapadna Evropa, Japan, Kanada i Australija ali ne i SAD (za njih su sindikati komunistička tvorevina i kroz istoriju su često bili vezivani za mafiju, tako da su danas nezakoniti u velikoj meri) tokom avgusta i septembra vode se pregovori oko povećanja cene rada. Ne samo minimalca nego opšteg povećanja cene rada u određenim sektorima. Zato se septembar popularno zove mesec štrajkova…
A zašto baš septembar…. Pa zato što države koje ozbiljno razmišljaju o finansijama već krajem septembra imaju nacrte budžeta za narednu godinu u koje moraju da uračunaju dodatne troškove zbog povećanja plata radnika u javnom sektoru.
Koja je uloga minimalca? Pa u državama kojima je velika nezaposlenost, kao što je Srbija, poslodavci su u boljem položaju. Tržište rada funkcioniše kao bilo koje drugo tržište. Velika ponuda radne snage a mala ponuda radnih mesta i jednostavna logika vam govori da pod uticajem tržišta nadnice bi išle dole… Ali tu je država da poturi nogu. Država određuje pod, ispod kojeg cena rada ne može da ide.
Taj pod se nalazi ispod ravnoteže na tršištu rada, situaciji u kojoj nema nevoljne nezaposlenosti, ravnoteže koja teorijski znači da svi koji hoće da rade zaista i rade. Šta znači kada je minimalac ispod tačke ravnoteže to znači da su po toj ceni poslodavci spremni da zaposle nekoga, ali da taj neko nije spreman da radi za te pare, ono što se u ekonomiji zove voljna nezaposlenost a u srbiji se to zove “bolje džaba da sedim nego džaba da radim”. A šta bi bilo kada bi država podigla na minimalac iznad tačke u kojoj se seku ponuda i tražnja za radom… Onda bi postojali ljudi koji bi želeli da rade za tu nadnicu, ali ne i poslodavci koji bi mogli da im ponude te uslove i to je situacija “nevoljna nezaposlenost” . Zbog ovih razloga veoma je bitno da se pravilno odredi minimalac jer populističke mere mogu dovesti do kontra efekata.
Ako ne primate minimalac ili niste na donjoj granici, onda ovo povećanje za vas ne znači ništa. Neće vama poslodavac povećati platu zato što je morao da poveća platu i vašem kolegi(koji je primao minimalac)… Naprotiv, vrlo lako se može desiti da vi ostanete bez posla a kolega će da radi posao za dvojicu. Setite se priče sa početka, niko poslodavca ne može da natera da Vas drži zaposlene ako mu je to neisplativo.
Povećanje minimalca je praćeno i rastom inflacije sa kašnjenjem od 3-6 meseci. Takođe povećanje minimalca može preko povećanja lične potrošnje može blago uticati na privredni rast ako inflacija ne “pojede” taj rast potrošnje.
Zaključak je da je povećanje minimalca neophodno. Minimalna mesečna zarada treba da bude veća od minimalne potrošačke korpe. Ali taj proces traje, i ne smeju se preskakati koraci. Ekonomija je kao ljudski organizam, i kada vam doktor prepiše 1 tabletu dnevno 7 dana, vi znate da nećete ozdraviti brže ako popijete 7 tableta za 1 dan, naprotiv. Isto je sa ekonomijom i zbog toga osobe koje donose ekonomsku politiku ne smeju da padnu u zamku populizma i zarad lakih političkih poena ugroze funkcionisanje ekonomije naglim podizanjem minimalca.
Izvor: uzice online
