Pre tri decenije, 30. maja 1992. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je Rezolucijom 757 uveo sankcije tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Kao razlog uvođenja sankcija, navedeno je navodno mešanje SRJ u građanski rat u Bosni i Hercegovini, koji je počeo 7. aprila 1992.

SRJ je formalno proglašena 27. aprila te godine. Zvanično, povod za sankcije bila je ocena da nije ispoštovana Rezolucija 752, kojom je traženo povlačenje JNA sa prostora BiH. Zvanični Beograd je tada tvrdio da se od 19. maja 1992. nijedan vojnik sa teritorije SRJ ne nalazi na prostoru BiH.

Neposredan povod bio je masakr civila u redu za hleb u ulici Vase Miskina, u centru Sarajeva, koji se dogodio 27. maja, za šta su optuženi Srbi iz BiH.

Londonski Indipendent je, međutim, već 22. avgusta 1992. obelodanio tajni izveštaj UN iz koga se videlo da je masakr počinila muslimanska vlada u Sarajevu, s ciljem da se izazove reakcija Zapada protiv Srba.

Rezolucijom 757 SB je određeno da su sve države članice UN obavezne da onemoguće uvoz na svoju teritoriju svih proizvoda i sirovina poreklom iz SRJ, koju su činile Srbija i Crna Gora. Zabranjen je ne samo izvoz nego i tranzit roba iz SRJ, kao i transfer finansijskih sredstava u SRJ. Isto tako korišćenje brodova ili vazduhoplova na teritoriji SRJ, osim za isporuku medicinskog materijala ili namirnica, što je odobravao Komitet UN za sankcije.

Rezolucijom je naloženo i smanjenje osoblja u diplomatskim misijama i konzularnim predstavništvima, sprečavanje učešća u sportskim događajima lica iz SRJ, kao i suspenzija naučne, tehničke i kulturne saradnje s licima ili grupama iz SRJ.

Usledile su vojne mere. Tako je već 1. juna 1992, EU zatražila da se razmotri mogućnosti upotrebe vojnih sredstava za kontrolu sankcija nametnutih SRJ.

Devet članica NATO i EU, Nemačka, Francuska, Britanija, Italija, Španija, Portugalija, Holandija, Belgija i Luksemburg, 10. jula 1992, na sastanku u Helsinkiju odlučuju da u Jadran upute pomorske snage, koje će nadgledati sprovođenje sankcija.

Koordinacija i komandovanje povereni su Italiji, operativni centar nalazio se u Santa Rozi, nedaleko od Rima. Blokada je započela 15. jula. Brodovi NATO imali su pravo da nadziru kretanje, ne da ih zaustavljaju i pretresaju.

Rezolucijom 777 SB UN, od 19. septembra 1992, SRJ je suspendovana iz UN. U njoj stoji da država, poznata kao SFRJ, više ne postoji, i podseća se na rezoluciju 757 kojom je konstatovano da kontinuitet SRJ sa SFRJ nije prihvaćen.

Rezolucijom 787 SB UN, od 16. novembra 1992. sankcije su pooštrene i proširene, zbog navodnog kršenja embarga UN na isporuke oružja. Uvedena je totalna izolacija SRJ. Zabranjen je transport sirove nafte, petrolejskih proizvoda, uglja, opreme vezane za energetiku, gvožđa, čelika i drugih metala, hemikalija, guma, pneumatika, vozila, aviona, motora svih tipova, preko teritorije SRJ.

Naročito su pooštrene mere nadzora nad Dunavom. Od 22. novembra 1992. blokadu južnog Jadrana sprovodilo je 25 brodova zemlja članica NATO i EU. U skladu s Rezolucijom 787 Saveta bezbednosti UN, oni presreću, zaustavljaju i pretresaju plovila.

Rezolucijom 820 Saveta bezbednosti UN, od 18. aprila 1993, odlučeno je da se pooštre sankcije prema SRJ ukoliko Srbi u BiH do 26. aprila ne prihvate Vens-Ovenov plan. Pooštravanje sankcija je obuhvatalo zamrzavanje finansijskih sredstva SRJ u inostranstvu, zabranu transporta svih vrsta roba i proizvoda preko kopnenih granica u SRJ.

Ambasadori 16 zemalja NATO na sastanku u Briselu 28. aprila 1993. odlučuju da njihovi brodovi uplove u teritorijalne vode SRJ i da mogu otvarati vatru, inertnom municijom, na plovila koja krše embargo prema SR Jugoslaviji. Pomorska blokada Jadrana, nazvana „oštra ograda”, počela je 22. novembra 1993. Zvaničan cilj je i dalje bio obustava rata u BiH.

Vlada SRJ prekinula je političke i ekonomske odnose, osim humanitarnih, sa Republikom Srpskom, 4. avgusta 1994, posle odbijanja rukovodstva sa Pala da prihvati plan Kontakt grupe.

Usledilo je ublažavanje pojedinih sankcija SRJ, na 100 dana, počev od 5. oktobra, a na osnovu Rezolucije 943 SB UN kojom se pozivaju vlasti SRJ da održavaju efikasno zatvorenu granicu između SRJ i Republike Srpske. Na period od 100 dana otvoren je Aerodrom Beograd, za putnički saobraćaj i dopremu robe koju dozvoljava Komitet za sankcije. Dozvoljena je i obnova trajekta Bar – Bari, za putnike.

Tada je dopuštena i sportska, kulturna i naučno tehnička saradnja, do 15. januara 1995. Rezolucijom 970, od 11. januara 1995, delimična suspenzija sankcija produžena je do 23. aprila 1995. Potom je Rezolucijom 988 SB UN, 21. aprila 1995 rok suspenzije sankcija skraćen na 75 dana, pošto su uočeni nedozvoljeni preleti helikoptera. Delimična suspenzija sankcija produžavana je i Rezolucijom 1003 SB UN, 6. jula 1995, i Rezolucijom 1015, 15. septembra 1995.

Već 19. i 20. novembra 1992. pet jugoslovenskih prekookeanskih brodova je blokirano u SAD, a oko 40 aviona iz JAT-ove flotile je prizemljeno na stranim aerodromima. Trećina svih železničkih transportnih kapaciteta zemlje je zaustavljena, kao i rečni brodovi koji su plovili Dunavom. Zamrznuto je i vlasništvo jugoslovenskih preduzeća u SAD.

Zvanična statistika SRJ, došla je do zaključka da je u periodu jun-decembar 1992. industrijska proizvodnja u zemlji opala za 32,3 odsto u odnosu na isti period 1991. Izvoz je opao za 63,6 odsto a uvoz za 56,2 odsto u odnosu na isti period 1991. Mnoge fabrike su zatvorene, oko 600.000 radnika našlo se krajem 1992. godine na prinudnom odmoru. Nezaposlenost je tada zvanično bila 24,6 odsto.

Februara 1993. u SRJ je zabeležena inflacija od 212 odsto u odnosu na prethodni mesec januar.

Industrijska proizvodnja je januara 1993. opala za 39,1 odsto u odnosu na januar 1992, a februaru taj pad je iznosio 41,1 odsto u odnosu na isti mesec 1992. U SRJ se tada nalazilo 639.700 izbeglica iz ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije.

Januara 1994, zabeležena je rekordna mesečna inflacija od 313 miliona odsto u odnosu na decembar 1993. godine.

Posle dve godine sankcija, 30. maja 1994, prema zvaničnim procenama, ekonomija SRJ je pretrpela direktnu štetu između 30 i 40 milijardi dolara, a indirektnu i do 100 milijardi dolara.

Društveni proizvod po stanovniku opao je sa 3.000 dolara u 1990. na 700 dolara u 1994. Preko pola miliona porodica ili 1,5 milion lica zatražilo je pomoć Crvenog krsta.

Prve međunarodne inicijative za ukidanje sankcija protiv SRJ pokreću Kina, zemlje Dunavske komisije, dakle Austrija, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Ukrajina i Rusija, kao i Grčka, Moldavija.

Kada je 21. novembra 1995, u Dejtonu, parafiran mirovni sporazum za BiH, iste večeri Savet bezbednosti UN postigao je saglasnost o suspenziji sankcija protiv SR Jugoslavije, koje su do tada trajale ukupno 1.253 dana.

Zapravo, po slovu tada usvojene Rezolucije 1022, do definitivnog ukidanja sankcija Jugoslaviji doći će posle isteka roka od 10 dana nakon održavanja prvih slobodnih izbora u BiH.

Rezolucijom 1074 SB UN, 1. oktobra 1996, sankcije SRJ su i formalno ukinute.

Na trogodišnjicu uvođena sankcija, 30. maja 1995, potpredsednik Vlade SRJ Jovan Zebić izjavio je da je od 1991. do 1995. godine, SRJ pretrpela štetu od 147 milijardi dolara, uglavnom zbog sankcija.

Izvor: politika.rs