Širenje Koronavirusa je najozbiljnija situacija u kojoj su se Evropa i svet našli posle završetka Drugog svetskog rata.

U našem kraju se, malo ironično, koristi izraz “bolest ne bira”, a danas možemo da se uverimo u istinitost te poruke. Virus koji se širi vazduhom i kontaktom ne pravi razliku između bogatih i siromašnih, mladih i starih, Užičana i Beograđana…

Deo srpske tradicije je da je uvek neko drugi kriv, ne nikako mi sami, mora da je krivac neko drugi. Od početka pandemije tražimo krivca, prvo su bili Kinezi, pa onda gastarbajteri a sada je došao na red Beograd. U strahu za svoje zdravlje pojedinci se zalažu za “zatvaranje” Beograda… A kako bi to izgledalo? Kako bi se vršilo snabdevanje supermarketa čije se glavni distributivni centri nalaze u Beogradu? Kako bi funkcionisale uslužna preduzeća čija je centrala Beograd…. i mnogo toga još. A zapravo srazmerno broju stanovnika i broja zaraženih Beograd je ispod proseka Srbije.

Cilj nije da se brane pojedinci već da se promoviše solidarnost u Srbiji i Evropi. Vrednim Užičanima koji šiju maske je svejedno da li će njihovu masku nositi Užičanin ili Čačanin, firmama i studentima koji su donirali vizire je svejedno da li će se ti viziri naći na glavi doktorke iz Užica ili Sjenice… Poenta je da smo svi u ovome zajedno jer (i treća izreka u ovom članku) pitanje je vremena “kada će mečka zaigrati i na našim vratima”.

Ako Evropska Unija i Narodna republika Kina mogu da zaborave na svoje granice i pomognu Srbiji, zašto bi mi u Srbiji danas crtali granice između gradova.

Izvor: uzice.online