Dok čekamo rezultate popisa poljoprivrede koji je u toku, prema onim koji su rezultat Ankete Republičkog zavoda za statistiku iz 2018. godine, od ukupno 559.296 registrovanih poljoprivrednih gazdistava, žene su nosioci u 108.322 gazdinstva. I grad Užice uklapa se u ovu statistiku, ali i pored toga što se određen broj poljoprivrednih gazdinstava zvanično vodi na žene, malo je onih koje od toga imaju ekonomsku korist.

Sa druge strane veliki je broj žena koje žive u ruralnim sredinama i koje svakodnevno brinu o članovima porodice, održavaju kuću i rade u njivama i voćnjacima, kao članice poljoprivrednog gazdinstva koje je u vlasništvu muža, oca ili svekra. Još manje je onih koje imaju status preduzetnica. Ako tome dodamo i podatak da su kuće u kojima žive u više od 85 odsto slučajeva u vlasništvu muškaraca i da više od 80 odsto žena ne poseduje zemlju, onda je jasno zašto su u potpunosti ekonomski zavisne od muških članova svoje porodice. Zbog toga je veoma važno kontinuirano raditi na njihovoj edukaciji a realizacija projekta „Lokalni mehanizmi za razvoj ženskog preduzetništva u ruralnoj sredini“ jedan je od načina da se ženama koje žive u selima predoče brojne mogućnosti za ostvarivanje pre svega ekonomske koristi. One moraju da znaju da njihov veoma naporan svakodnevni rad može biti i plaćen, bilo da je reč o uzgoju voća i povrća, proizvodnji hrane ili rukotvorinama.

Da li se, i u kojoj meri promenio odnos prema ženama koje žive u ruralnim sredinama i da li su i one same danas svesnije značaja njihovog rada, pitali smo Daliborku Malešević iz Udruženja Forum žena Prijepolja, koje se nekoliko godina aktivno bavilo ovom temom.

“Udruženje Forum žena Prijepolja je bila jedna od 10 organizacija koje su se prve bavile pojmom i problemom neplaćenog rada u Srbiji, koji kao takvi nisu prepoznati u našem društvu. Višemesečni rad i aktivnosti su pokazali da o ovoj temi treba da se priča i da svest mora da se menja. Čak i svest samih žena koje su sav taj rad prihvatile kao nešto što im sleduje i što je prosto tako.

Život žena na selu je izuzetno težak. Osim zahtevnih fizičkih poslova, žene obavljaju i sve poslove u kući, brinu o deci i starijim članovima domaćinstva. Ono što se donekle promenilo je da ove žene češće nego ranije imaju stalna zaposlenja, ali to ne znači da su njihove obaveze u kući umanjene i da su deo posla preuzeli muški članovi porodice. Ne! U većini slučajeva žene i dalje obavljaju najveći deo kućnih tj neplaćenih poslova, iako jednako doprinose svojom zaradom u finansijskom izdržavanju porodice. Nažalost, postoje slučajevi kada žene i ne raspolažu novcem već to čine njihovi supružnici, sinovi, braća…”

Prema rečima Radmile Gujaničić iz Ženskog centra Užice, organizacije koja je takođe učestvovala u mnogobrojnim projektima ženskih NVO na području jugozapadne Srbije, može se reći da je svest žena na selu o njihovim pravima podignuta na saznajni nivo, odnosno da su seoske žene više osvešćene o svojim pravima.

“Nažalost praktikovanje prava ne zavisi samo od njihove svesti već od celokupnog društvenog miljea i zbog toga je skopčano sa mnogobrojnim otporima i izazovima. Jedan od tih izazova su uslovi života na selu. Nije isto živeti u Zlakusi ili u Kalafatima. Život žena na selu zavisi i od geografskog položaja, izgrađene infrastrukture, dostupnosti zdravstvenih i drugih usluga.

Kao pozitivan primer jednog uspešnog sela mogu navesti selo Vardu opštine Kosjerić koje je živo selo u kome živi dosta mladih ljudi i gde ima škola, i vrtić (za koji su se izborile mlade žene).

Porodice žive od poljoprivrede i drugih poslova. Mlade žene iz udruženja Vardanke su se izborile za vrtić sa argumentacijom da bi one i njihove svekrve ili majke radile svoje poslove i njihova deca treba da idu u vrtić i da se druže sa drugom decom i socijalizuju u skladu sa savremenim tendencijama u vaspitavanju i obrazovanju dece. One su istakle da nije lako došlo do formiranja vrtića i da stalno moraju da se iznova bore za svoju ravnopravnost i jedanak tretman njihove dece sa decom iz gradske sredine. Oni koji vode politiku i kreiraju opštinske planove ne mogu samo deklarativno govoriti da se bore za opstanak sela, već moraju te konkretne potrebe zadovoljiti kroz adekvatno finansiranje usluga, podršku ruralnom razvoju i kroz ravnopravan tretman svih građana i građanki.

Ovo navodim kao primer probuđene svesti žena na selu i njihove borbe da ih u razvojnim planovima njihovih lokalnih samouprava prepoznaju, uvaže njihove potrebe i zahteve za unapređenje kvaliteta života na selu”, naglašava Radmila Gujaničić.

Novinarka Daliborka Malešević smatra i da da tradiocionalne norme i obrasci ponašanja i dalje preovladavaju u našoj sredini, naročito u ruralnim krajevima. Prema njenim rečima, žene koje prepoznaju ovu društvenu nepravdu i bore se za promenu, teško mogu same da naprave značajnije pomake, jer je za značajniju promenu svesti neophodna sistemska promena.

“Za rad u kući i brigu o drugim članovima porodice žene nisu plaćene. Istraživanje koje je uradila Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN WOMEN 2020. godine je pokazalo da kada bi se taj rad vrednovao, žene bi mesečno dobijale oko 550 evra. Taj iznos bi sada bio i veći. Prema istraživanju, žene troše dvostruko više vremena na neplaćene poslove u domaćinstvu od muškaraca, a računajući i plaćeni i neplaćeni rad, rade jedan sat više od muškaraca”.

I patrijarhalno ustrojstvo društva i ekspolatacija kao sastavni deo njegovog održavanja, prema mišljenju Radmile Gujaničić iz Ženskog centra Užice jedan su od razloga za neplaćeni rad žena na selu.

“Žene su besplatna radna snaga ne samo na selu već svuda jer obavljaju ogroman besplatan rad u kući i u zajednici .O tome se sporadično govori. Zavisno od društvene moći neke države i zajednice mogu se raditi razne intervencije da se njihov status popravi . Taj besplatni rad žena na selu je najvidljiviji kada one ostare i postanu nemoćne za teške fizičke poslove. Ukoliko nemaju porodicu koja će je poštovati i uzvratiti za sve što je doprinela kroz svoj posvećeni rad porodici ona pada u siromaštvo i dobija status socijalnog slučaja. Poseban problem našeg društva je nejednak tretman građana koji se očitava i kroz poljoprivredne penzije . Društvo mora da se potrudi da nađe adekvatan način da se socijalno zbrinu njihovi građani koji obaljaju veoma častan i važan posao u društvu a to je proizvodnja hrane. Za sve vreme od kada je počela tranzicija poljoprivrednicima niko nije pomagao i subvencionisao plaćanje poreza i doprinosa kao što je urađeno sa zaposlenima u preduzećima koja su gašena ili se transformisala iako je realno da nisu mogli u vreme ratova i sankcija da imaju prihode koji su im omogućavali da plaćaju poljoprivredno osiguranje Kada konačno odu u penziju njima se odbijaju zaostali porezi i doprinosi pa tako mnogi ne dočekaju da do kraja života prime i tu minimalnu punu penziju. Tu su mnoge žene oštećene jer je veliki broj prijavljenih na poljoprivredno osiguranje bez svog znanja, automatski, samo zato što su se u momentu donošenja Zakona o poljoprivrednom osiguranju zatekle u nekom seoskom domaćinstvu. To potvrđuje više slučajeva sa kojim smo se susrele da su se žene zaposlile i nisu znale da su prijavljene na poljoprivredno osiguranje i nikada nisu dobijale opomene za plaćanje poreza i doprinosa, a kada su otiše u penziju po osnovu zaposlenja obračunat im je porez sve sa kamatama koji im se odbija od njihovih penzija. Sa time smo više puta upoznavali i javnost i Zaštitnika građana, ali se na rešavanju tog problema ništa ne radi. O ovome je naročito govorila predsednica Udruženja žena Potpeća, Ratomirka Jovanović još od 2016. godine kada je rađen izveštaj za CEDAW Konvenciju o položaju seoskih žena u Srbiji. Pored toga istakla bih nejednak tertman žena na selu u pogledu nadoknade za porodiljsko odsustvo jer i one žene ne mogu dok odgajaju dete do 12 meseci da rade druge poslove. Trebalo bi da budu izjednačene na neki način sa ženama koje imaju formalno zaposlenje. Ima još dosta primera koji govore u prilog nejednakom tretmanu građana i građanki i težem položaju žena na selu”.

Prema statističkim podacima, više od 50 odsto radno sposobnih žena na selu je formalno nezaposleno, 3 od 4 žene rade bez plate, 60 odsto njih nema pravo na penziju, a samo 12 odsto su vlasnice imovine.

Jedna od važnih komponenti ruralnog razvoja jeste umrežavanje, udruživanje, interesno povezivanje i organizovanje. Problemi udruživanja i organizovanja žena u ruralnim sredinama su brojni: od izolovanosti, nedostatka vremena, do stereotipnih oblika življenja po kojima je neprihvatljiv društveni aktivizam žena. Ipak, prema mišljenju naših sagovornica zahvaljujući napretku kanala komunikacije do žena u ruralnim sredinama stižu informacije o prednostima udruživanja i plasmanu proizvoda.

“Žene imaju svest o udruživanju i zajedničkom plasmanu, ali s obzirom na starosnu strukturu žena koje žive na selu, na udaljenost od grada i brojne obaveze koje imaju, nekad je teško raditi na tome. Dobar primer udruživanja i organizovanja žena na selu je Udruženje “Sačuvajmo selo Priboj”. Ove žene su uspele da ojačaju svoje kapacitete, da nabave opremu i kako zbog obaveza u svojim domaćinstvima nisu u mogućnosti da odsustvuju iz kuće, dobile su priliku da na svom kućnom pragu rade, proizvode i zarađuju, ali i da se edukuju čak i u oblasti informatičke pismenosti, ističe Daliborka Malešević.

Dakle, činjenica je da žene na selu mogu da postanu vidljivije i uticajnije kroz udruživanje i organizovanje kroz koje mogu da utiču na donosioce odluka. Važna im je podrška kroz konkretna mere  poput različitih obuka za sticanje znanja o mogućnostima i načinima za pokretanje sopstvenog biznisa, počev od administrativnih stvari do podrške finansijske prirode. Radmila Gujaničić naglašava da je podrška države u tom segmentu od ključnog značaja.

“Podrška od strane države bi trebala da ide u pravcu opremanja prerađivačkih kapaciteta u seoskim domaćinstvima da bi se ženama olakšao posao prerade voća i povrća i da bi se preradili proizvodi koji ne mogu da se prodaju u sirovom stanju. To je iskustvo ŽCU sa terena. Naravno izrada planova podrške uvek treba da prate istraživanja sa terena i uključivanje stručnih službi iz poljoprivrednog sektora. Posebno bih istakla jednu dobru aktivnost koju je imao “Ekoagrar” iz Čajetine koja je bila usmerena na podršku seoskim ženama kroz Poljoprivredno edukativnu kancelariju koja je davala grantove seoskim ženama za opremanje njihovih poljoprivrednih aktivnosti i koju su pratile i obuke shodno delatnosti kojom su se bavile ( npr. obuke o bezbednosti hrane, marketing, izrada biznis planova i slično ).”

Podrška države i lokalne samouprave od presudnog je značaja i kada je u pitanju infrastruktura.

“Glavni problem je nedostatak prateće infrastrukture, da je tako nazovem. Razvijanje raznih usluga je nešto što je nužno za prepoznavanje i priznanje neplaćenog rada. Vrtići za svu decu, dnevni boravci za decu sa smetnjama u razvoju, dodatni kreativni i sportski sadržaji dostupni i deci koja žive na selu, domovi za stare i bolesne i razne druge usluge iz socijalne, zdravstvene i obrazovne oblasti su preduslov za promenu”, ističe Dubravka Malešević.

“Takođe, žene očekuju podršku i za otvaranje prodajnih mesta za njihove proizvode”, dodaje Radmila Gujaničić.

“Kroz projekat ” Seoske žene Zlatiborskog, Moravičkog i Raškog okruga, zajedno za svoja prava”, svih dvanaest udruženja se izjasnilo da žele da od svojih lokalnih samouprava da zatraže podršku za otvaranje prodajnih mesta za njihove proizvode.

Verovatno će se primeniti neki model iz okruženja koji već dobro funkcioniše. Ovom prilikom bih istakla da su studijske posete veoma dobar način i za razmenu i prenošenje znanja ali i za produkovanje ideja. To se pokazalo kada smo 2018. godine vodile žene u Sloveniju, gde su dobile dosta ideja i videle kako je država uredila odnos sa gazdinstvima ali i u okviru gazdinstava razne aktivnosti njihovih članova, a jedan od epiloga je i otvaranje poljoprivrednih marketa gde se prodaju proizvodi sa tih gazdinstava. Na bazi tog dobrog iskustva u sledećem projektu bile smo isplanirale odlazak u Toronto na Sajam hrane i pića, nažalost omela nas je korona. Mišljenja sam da svaka lokalna samouprava treba za seoske žene da organizuje ovakva putovanja. Bitno je da odlaze sa svojim udruženjima ili udruženjima žena sa drugih područja jer se žene tom prilikom i upoznaju i druže ali i povezuju. To je sve jako važno za njihovo osnaživanje”.

Bez žena nema očuvanja ruralnog prostora. Svi projekti i sav novac neće imati svrhu, ako žena ode s sa tog područja, jer sa njom će otići i cela porodica. Žene na selu imaju ideje, snagu i značajnu ulogu u zajednici, ali im je potrebna podrška porodice, institucija i podrška drugih žena kako bi ostvarile svoj potencijal. Zato je od ogromnog značaja podrška kroz ekonomsko osnaživanje, osnivanje zadruga i socijalnih preduzeća za zapošljavanje i samozapošljavanje.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti – faza 2″, koji sprovodi Agencija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) u partnerstvu sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost  Vlade Republike Srbije, uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Izvor: uzice.rs