Kroz usku jednosmernu ulicu ambijentalnog užičkog naselja Carina, koje je još u doba Turaka bilo srpski deo varoši, začas se zastoj vozila dogodi. Sve gušći saobraćaj pritisnuo tesan grad, automobila kao da je, čini se, više nego pešaka, a tom ulicom nailaze autobusi s lokalnih linija i teški kamioni koji smeće odvoze na regionalnu deponiju Duboko. Sve više je i vozila u tranzitu čiji se vozači, da izbegnu zastoje na magistrali zbog predugih radova, iz pravca Požege vođeni navigacijom seoskim putevima spuštaju preko Carine ka centru Užica.
Može li pod takvim teretom opstati stara gradska četvrt koja je odolevala vekovima, i sada obojena duhom tradicije, s tri veka starom drvenom crkvom, davnašnjim kućama, zanatskim radnjama? Da li će moderno vreme uzeti dušu tom kvartu, imaju li gradski urbanisti rešenja za saobraćajne gužve u srcu Carine?
Značajnu prošlost i ljude dao je ovaj deo užičke varoši, osnovan oko drvene crkve Svetog Marka, koja je, tri stoleća stara i u ovom veku renovirana, opet stecište vere i vernika. Kažu da se naselje Carina proteže odatle, od raskrsnice zvane Rakijska pijaca uzbrdo preko Carinskog mosta sve do Sarića Osoja. Tu su sada mnoge kuće i zgrade, vrtić, medicinska škola, parohijski dom, gradski bazen, prvi užički hostel, urbani sadržaji… Njen sačuvani ambijentalni deo je u blizini crkve.
Istoričari navode da je još u tursko doba, dok su drugi delovi grada bili naseljeni Turcima, Carinu naseljavalo srpsko stanovništvo. Ovde su Srbi svoje proizvodnje i zanate razvijali, lepe kuće gradili. Jedna od njih, Stanića kuća iz 19. veka s drvenim doksatom, i u ovo vreme, pod zaštitom države, svedoči o gradnji tog doba. Zanatska tradicija opstala je na današnjoj Carini, i sada u uskoj ulici ima nekoliko radnji: stari majstor Đorđe Jokić ovde pravi šajkače i šapke, berberi veterani Mio Radovanović i Slavko Vojinović još drže svoje radnje, a mlađi od njih obućar Nenad Marić neumoran je u popravci obuće, uvek na usluzi komšijama. Tu su sada, u skladu s modernim vremenom, i jedna teretana, optičarska i zubarska radnja, manje trgovine… Pa i jedno stovarište pića usred ambijentalnog naselja, gde se ponekad, i pored takve saobraćajne gužve, iz kamiona roba istovara.
Carina pominju i po značajnim ljudima. Ovde je, recimo, bila najčuvenija stolarska radnja s početka 20. veka u kojoj je vlasnik Marko Popović (deda i imenjak arheologa koji je početkom ovog meseca nagrađen Poveljom grada Užica za doprinos obnovi srednjovekovnog Starog grada) pravio građevinsku stolariju, nameštaj, jedrilice s drvenom konstrukcijom. Učestvovao je 1910. na svetskoj izložbi u Briselu, a kralj Petar ga je 1907. odlikovao za doprinos privrednom razvoju grada, dok je Titova vlast posle rata nacionalizovala radnju Popovića. Naselje je često pominjano i po čuvenim predratnim muzičarima carinskim violin-ciganima, koje je poznati Carevac hvalio. Vezu s Carinom ima ima i list „Politika”: ovde, u jednoj kući pored stare crkve, rodila se Marija Maga Magazinović, prva žena novinar na našim prostorima zaposlena u tek osnovanoj „Politici”, da bi kasnije utemeljila moderni balet u Srbiji.
Lokalna vlast se minulih godina trudila da koliko-toliko uredi prostor u ambijentalnom delu Carine, žitelji su sami obnavljali fasade svojih kuća i lokala, ali je gužva u saobraćaju izgleda teško rešiv problem. Ima li kakvog rešenja, pitali smo pomoćnika užičkog gradonačelnika Nemanju Nešića, upravo u vreme kad su putari ovih dana uređivali i asfaltirali prometnu ulicu pored stare crkve na Carini:
“Problem postoji, ali se trudimo da ga prevaziđemo i protok saobraćaja olakšamo. Ne samo rekonstrukcijom postojećih ulica nego i rešavanjem indirektnih saobraćajnih izazova u okolnim delovima grada: gradnjom kružnih tokova, obilaznice, naročito puta Kadinjača – Jelova Gora, kojim se rasterećuju tesne gradske ulice tako da kamioni sa smećem iz pravca Bajine Bašte neće više ka deponiji Duboko ići Carinom, već drugim sporednim putevima” – rekao nam je Nešić.
Izvor: politika.rs
