Endemska vrsta Balkanskog poluostrva, koja naseljava samo pojedina područja u Srbiji i Bosni i Hercegovini u srednjem toku reke Drine, po mnogim svojim svojstvima predstavlja neobičnu vrstu, a zabeleženo je i da ju je botaničar Josif Pančić, po kome je dobila ime, često nazivao “ledenom lepoticom”.

Za nepoznati četinar koji se razlikue od jele i smrče, Pančić je prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine i nije mogao da pretpostavi da će mu biti potrebne pune dve decenije dok ne sazna o kojoj vrsti je reč. Kako prva potraga nije uspela, 1865. Pančić traži da mu se iz zapadne Srbije pošalju grane sa šišarkama svih četinara koji rastu na tom području, piše Jovana Nikolić. Među njima, on uočava grane drveta koje će kasnije po njegovom imenu i lokalnom nazivu za smrču dobiti naziv Pančićeva omorika i koje će svetu biti poznato kao Picea omorika.

Kako nije uspeo da sazna ko je i odakle ove grane poslao, Pančić kreće sa svojim studentima na naučnu ekskurziju. Međutim, i dalje o tajanstvenom četinaru ne saznaje ništa. Tek 1875. godine on ovo drvo pronalazi na Tari u naselju Zaovine i nakon osporavanja u naučnim krugovima uspeva da dokaže da je u pitanju nova vrsta.

Pančićeva omorika se milionima godina rasprostirala širom Evrope, ali samo do pleistocena, epohe koju su obeležili učestali ledeni ciklusi. Zbog ledenog doba, ona svuda izumire i opstaje samo na današnjem prostoru. S obzirom da potiče iz tercijara, danas se smatra “tercijernim reliktom” i “živim fosilom” svetske flore.

Ugroženost

Od 1998. godine Pančićeva omorika se nalazi na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode. Najpre je bila označena kao ranjiva, a od 2010. godine i kao ugrožena. Ovaj status je štiti od nelegalne seče, kojoj je u prošlosti bila izložena i koju je 1951. godine inženjer šumarstva dr Stevan Kolarović opisao kao jedan od glavnih izazova sa kojima se vrsta suočava. Ostali izazovi koje dr Kolarović pominje, nažalost i dalje postoje, a to su slaba prirodna regeneracija, požari i niske takmičarske sposobnosti.

Pančićeva omorika je pionirska vrsta što znači da prva kolonizuje neplodna područja ili okruženja u kojima je nekada postojao ekosistem, ali je uništen, na primer požarom. Na ovakvim područjima ova vrsta se razvija uglavnom dok se ne stvore uslovi za pojavu drugih biljnih vrsta koje rastu brže i svojim visokim stablima onemogućavaju svetlosti da dođe do Pančićeve omorike. Ona sa njima ne može da se bori, već se sa ovakvih mesta povlači i zato se kaže da su njene takmičarske sposobnosti niske.

Još jedna osobina Pančićeve omorike čini je izuzetno ugroženom, a to je njena slaba prirodna regeneracija. Prema rečima dr Jelene Aleksić sa Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, koja se bavi proučavanjem i zaštitom Pančićeve omorike, stabla ove vrste rastu veoma gusto, pa se tako može naći i do 1.200 stabala na jednom hektaru. U ovakvim uslovima nema dovoljno svetlosti da se mlade jedinke razvijaju, a istraživačima je veoma neobična činjenica da sama vrsta pravi tako guste šume u kojima podmladak ne može da napreduje. Pančićeva omorika uspeva da se regeneriše prirodno uglavnom na otvorenim prostorima ili kada neko starije stablo padne, pa se stvore uslovi da svetlost dođe do mladih jedinki, objašnjava dr Aleksić. Zbog ove osobine, kada se raspe seme, mala je verovatnoća da će se ono dalje razvijati do stadijuma odrasle jedinke.

Klimatske pretnje

Opštoj ugroženosti Pančićeve omorike u bliskoj budućnosti mogle bi značajno da doprinesu i klimatske promene. O tome je pisala dr Aleksić u radu koji je 2016. godine objavila sa dr Vladanom Ivetićem sa Šumarskog fakulteta, a sa njima se slažu i mnogi istraživači iz Srbije i sveta. Oni upozoravaju da klimatske promene mogu da ubrzaju prirodni pad ove vrste uslovljen njenim osobinama. Tačnije, prirodni opseg ove vrste je u padu otkad se zna za njeno postojanje, odnosno od 19. veka, ali u budućnosti bi mogao da bude i brži.

Kako dr Aleksić tvrdi, već su primećene negativne posledice suše 2012. godine kada Pančićeva omorika nije mogla da obavlja sve fiziološke procese, pa su jedinke bile više izložene patogenima. Ako bismo uporedili ovo drvo sa čovekovim organizmom, može se reći da se zbog suše našla u situaciji u kojoj bi bio čovek sa oslabljenim imunskim sistemom. Za region u kom Pančićeva omorika raste predviđa se da će u budućnosti periodi suša biti duži i intenzivniji, a ovoj vrsti odgovara vlažnost vazduha i zemljišta nešto veća od prosečne.

Još jedan klimatski faktor koji predstavlja pretnju za ovu ugroženu vrstu jeste porast temperature. U jugoistočnoj Evropi je u poslednjih nekoliko godina temperatura rušila rekorde i porasla je učestalost letnjih toplotnih talasa, a Pančičeva omorika je vrsta kojoj odgovora hladnoća. Za nju bi klimatske promene mogle da predstavljaju znatno veći rizik nego za neke druge vrste zato što je ona i prirodno ugrožena, populacija je mala i ima osobine koje ometaju njen opstanak i borbu sa ekološkim uslovima.

Moguće rešenje

S obzirom da se populacija Pančićeve omorike prirodno slabo regeneriše, ovom procesu se može pomoći na dva načina – sadnjom u okviru prirodnih habitata ili njihovoj blizini i asistiranim migracijama na druge lokacije na kojima postoje pogodni uslovi za opstanak i razvoj ove biljke.

Pančićeva omorika se već dugo uzgaja van prirodnog staništa, a u pojedinim državama centralne i severne Evrope ovo drvo je steklo i popularnost kao ukrasna biljka u parkovima. Sadnja van prirodnog staništa započeta je na prelazu s devetnaestog na dvadeseti vek u Švajcarskoj, Britaniji, Estoniji, Finskoj, Danskoj, Češkoj, a često se sadi i u parkovima Nemačke i Holandije.

Ukoliko Pančićeva omorika ne bude mogla sama da migrira, što je mala verovatnoća s obzirom da su tri generacije potrebne da se razmeni seme između dve populacije na udaljenosti od osam kilometara, i ukoliko ne bude mogla da se prilagodi promenama, potrebno je pronaći lokacije koje bi mogla da naseli i tako spečiti njeno izumiranje.

Za prikupljanje semena Pančićeve omorike trenutno su potrebne određene dozvole, koje se uglavom dobijaju kada je u pitanju sakupljanje u istraživačke svrhe, ali ne i kada je cilj prodaja. Kako napominje dr Aleksić, seme za prodaju ne potiče iz prirodnih populacija već iz semenske plantaže Godovik.

Istraživači trenutno planiraju da, nakon što su izvršili genetska istraživanja, traže dozvolu da sa superiornijih stabala sakupe šišarice i seme koje će posaditi na lokacijama za koje se pokaže da imaju odgovarajuće prirodne uslove i tamo osnuju nove plantaže. Međutim, nije potrebno samo predvideti gde će u svetlu klimatskih promena biti pogodna mesta za ovakvu akciju, već i pravno regulisati kojoj državi će ta stabla pripadati ukoliko budu rasla u inostranstvu, s tim da postoji mogućnost pronalaženja pogodnih lokacija i na teritoriji Srbije i Bosne i Hercegovine. S obzirom na neminovnost klimatskih promena, ovakav oblik selidbe bi mogao biti jedini spas za Pančićevu omoriku.

Izvor: danas.rs