U Medicinskoj školi u Užicu na leto planiraju krečenje. Osvežiće novom bojom svaki zid, osim par kvadrata u fiskulturnoj sali. Zna uprava da đaci ne bi dozvolili da četka pređe ovuda, a i sam kolektiv je protiv toga.
Ta “zabranjena površina” je mural sa likom Predraga Kostića Kola, domara, počast koju su mu za svu dobrotu i marljivost pre par godina odali tadašnji đaci. Generacijama iza njih, a ovi vremenom shvatiše što im ostaviše amanet da čuvaju oslikanu zahvalnicu čoveku koji im je prirastao za srce.
– Zbog zdravstvenih problema bio sam u bolnici, a kada sam se vratio na posao tadašnji đaci – zubotehničari su me odveli u salu. Na zidu je bila moja slika – priča za “Blic” Predrag Kostić Kole (57).
Krečenje škole će poslužiti da se po ladicama i ormarima potraži jedna zaturena razglednica. Poslao ju je iz Amerike bivši učenik zahvaljujući se i pozdravljajući sve profesore, sa porukom u post skriptumu – “Poseban pozdrav za domara Kola”.
Mural i razglednica su samo segmenti priče o ljubavi i poštovanju đaka prema domaru. Zaslužio je to Kole, kažu oni, postavljajući se prema njima kao drug, često i roditelj.
Pričamo sa domarom u kancelariji direktorke škole, u vreme dok su đaci na časovima.
– Medicinska škola ima oko 800 đaka, više od pola ih nije iz Užica. Ogromnoj većini znam imena i odakle su. Nije to samo slučaj sada, tako je bilo svih ovih 12 godina od kada je škola preseljena u ovu zgradu i od kada ovde radim kao domar. Deca mi se u poverenju, kao najrođenijiem, obraćaju za savet, bilo da su u pitanju porodični, školski, ljubavni, bilo kakvi drugi problemi. Tu sam da im dam savet, da ih obrabrim, pomognem im – priča Kole.
U hodniku, na malom odmoru, uživo nam se dešava šta nam domar govori.
– Kole, popravio sam ocenu! Kole, rešeno je ono, hvala za savet i pomoć! Kole, uradio sam onako, sve si bio u pravu. Kole, kad možemo da pričamo? – prilaze đaci domaru, grle ga.
Šta je rešeno, koji savet im je dao, za šta je bio u pravu, kako im je pomogao, šta će pričati – znaju on i đaci. Ono što sigurno nije učinio je urgencija kod profesora zbog ocena. To je granica, priča domar, koju u drugarstvu sa učenicima ne prelazi.
Kole je na muralu oslikan sa bokserskim rukavicama i krunom na glavi. Nije to volja mašte đaka.
– Bio sam bokser, prvak Srbije i velike Jugoslavije i u juniorskoj i u seniorskoj konkurenciji u valter kategoriji. “Zlatnu rukavicu” sam osvojio 1980. Nisam imao određenu specijalnost, neki udarac po kome sam bio poznat, bio sam kao fajter kao Marijan Beneš – kaže Kostić.
Kako nekad u ringu, tako i danas u školi da decom. Taktički. Nokautom možda da rešiš jedan problem, ali hiljadu te takvih očekuje u životu, nećeš svaki jednim udarcem baciti u konopce. Polako, smireno, lepom rečju i vaspitanjem Kole usmerava đake.
– U septembru kada sam došla u školu, prvo što sam čula od starijih đaka je pohvalna priča o Kolu. Nije prošlo dugo, a razumela sam što. Neka ne zamere profesori što, kada nas neko pita ko nam je omiljeni nastavnik, mi kažemo – domar. Pa objasnimo da je onda Kole profesor životnih lekcija, i tek onda navedemo ime predavača koga najviše volimo. Kao dam je deda rođeni. Obraćamo mu se sa poštovanjem, ali slobodnije. Ljudina je Kole – priča Anđela Stamatović, učenica prvog razreda Medicinske škole iz Užica.
Veli domar da se njegovoj supruzi smrkne kad s njim krene u grad.
– Na svakom koraku me presreću bivši i sadašnji đaci. Grle me, zapitkuju, traže savete, čak su me i par puta, od sreće što su me videli, nosili u naručju – veli domar.
Ovih dana će potražiti prikladno svečano odelo za oproštaj od maturanata. I ova generacija, kao sve prethodne, pozvala ga je na matursko veče.
Aleksandar Vučetić, prvak, pamti prvi dan srednje škole. Obuzet tremom je kročio u hodnik, u nešto novo.
– Očinski mi je pružio ruku i rekao: “Oslobodi se straha. Za svaku pomoć mi se obrati, ali uči i poštuj profesore.” Kasnije sam otišao po savet kako da popravim ocenu. I isplatilo se. Nisu to bile reči kako treba da učim, nego kako da se borim – priznaje Vučetić.
Predrag Kostić živi stotinak metara od škole. Teško da prođe dan, makar i za vreme raspusta i danima kada nema nastave, da ne navrati u školu.
– Dođe da se uveri da je sve u najboljem redu. Ništa on ne prepušta slučaju. Izuzetan je čovek i posvećen radnik. Tri puta je biran za najboljeg radnika škole. Samo kada je u pitanju kvar na elektronici, zovemo servisere. Za sve ostalo, Kole je majstor. Održava dvorište, radi u školskoj fotokopirnici, brine o cveću, nabavkama – hvali domara i direktorka škole Živana Vidaković.
Onomad je, usred nekog sportskog takmičenja, zakazao semafor u fiskulturnoj sali. Kole ga je popravio.
– U poverenju mi je rekao da bi letos išao na more sa ćerkom i unukom, ali da nema kome da ostavi psa na čuvanje. Najmanje što sam mogla da učinim za njega je da mu obećam da može slobodno da planira odmor jer ću mu ja čuvati psa – prenosi nam Anđela Ćitić, učenica drugog razreda.
Pričaju nam njeni drugovi iz razreda u dvorištu škole da su jednom zbog neopravdanih izostanaka morali na društvenokoristan rad. Trebalo je da očiste i srede kabinet.
– Kole nam se pridružio i radio sa nama kao da je i on kažnjen – hvale đaci domara.
Dohvatio se Kole posla u dvorištu kad se na stepeništu škole pojavi tetkica. “Kole, zovu te”, doviknu, a domar odmah pohita unutra.
Pred vratima ga zaustaviše dva učenika. Imali su nešto da mu kažu.
