Od legende da su Turci za neposlušne Srbe držali na tom mestu logor opasan žicom, pa do anegdote o drskim razbojnicima koji su neprestano i neumorno obijali jedan dućan, nijedno predanje o poreklu imenu ovog grada nije uverljivo. Njegova etimologija ostaje nerazjašnjena

Na obalama Đetinje, ispod ruševina srednjovekovnog grada, leži moderno Užice, centar Zlatiborskog okruga i grad administrativno sastavljen od dve opštine — užeg Užica i Sevojna — u kojem je po poslednjem popisu izvršenom pre osam godina živelo tek nešto manje od 60 hiljada ljudi.

Premda su širi prostor ovog grada naseljavali još Iliri, tačnije plemena Partina i Autarijata, koji su ostavili iza sebe spomenike i grobnice, nije jasno da li su imali naselje baš na tom lokalitetu. Potom su stigli i Kelti, a s dolaskom Rimljana nastao je Kapedunum, čije ime sugeriše postojanje prethodne keltske naseobine. Užice je, međutim, istorijski važno zbog toga što je iz njega vladao Nikola Altomanović, jedan od glavnih vođa Srba nakon smrti cara Dušana i početka raspada Srpskog carstva, sve dok nije poražen u sukobu sa knezom Lazarom.

Istorijski je važno i zato što je krajem devetnaestog veka u njemu sagrađena i 1900. godine počela da radi Mala hidrocentrala „Pod gradom“, na reci Đetinji, koja je bila druga po redu hidrocentrala (prva je bila na reci Gradac kod Valjeva) i treća javna električna centrala u Srbiji, te koja spada među najočuvanije stare hidrocentrale u svetu (očuvani su čak i originalni „Simensovi“ generatori)

Možda ponajviše, Užice je bitno zbog Užičke republike, kada je bilo središte slobodne teritorije u Jugoslaviji koju je zahvatio partizanski ustanak (ispočetka i četnički ustanak, pre nego što su tokom jeseni 1941. godine pristalice Draže Mihailoviće otpočele kolaboraciju sa okupatorom).

Ali, kako je dobilo svoje ime, čemu ga duguje? Etimolozi se ne slažu. Svakako svoj trenutni naziv ovaj grad nosi već barem sedamsto godina, pošto se 1329. pominje u jednom dubrovačkom dokumentu kao „Vsice“. U srednjem veku i tokom ranog novog doba javlja se i kao „Oujice“, „Ougitse“, „Vschitza“, „Vschiza“, „Ussiza“, „Ussitza“, „Usitza“, konačno i kao „Užice“.

Postoji nekoliko legendi, a prva je vezana za Turke. Tobože su Osmanlije imale običaj da sve one koji su se protivili njihovoj vlasti zatvaraju u nekakve logore, koje su opasavali žicom. Govorili su za zatvorenike, kaže predanje nesumnjivo novijeg datuma, da ih „vode u žice“.

S obzirom da je naziv dokazano stariji od dolaska Turaka na ove prostore, to ne može biti istina; pritom ni zatvorenički logori nisu postojali. A da je neko drugi pre njih to govorio, jednostavno nije moguće i to iz dva razloga. Prvo, da li je postojala žica u srednjem veku? A drugo, jezik i njegovi oblici se neprestano menjaju, i fraza poput „vođenja u žice“, čak i da je žica postojala, verovatno nije bila moguća u takvoj formi. Prema tome, iz niza razloga, ova verzija otpada.

Po drugoj narodnoj etimologiji, Užice je nekada bilo središte proizvodnje užadi koja se koristila za vezivanje snopova žita. Užad je, navodno, bila mala, pa su je zvali „užice“. „Užice“ su se prodavale širom Balkanskog poluostrva, grad (kako se u tom slučaju zvao?) je izbio na dobar glas, i zbog njih je dobio ime Užice. To bi značilo da su „užice“ množina od „užica“; interesantno je to, što je u srpskom jeziku „Užice“ zapravo srednjeg roda (to Užice), dok Hrvati govore o Užicu upravo kao da je u pitanju množina neke reči („u Užicama“).

Treća mogućnost — koliko je verovatna ne znamo, ali ima ih koji iz nekog razloga smatraju da je najverovatnija — kaže da je Užice nazvano po uskim i dugačkim njivicama koje su se nalazile na mestu gde je danas grad (kažemo danas jer je grad nekada bio na tvrđavi; šta više, nekada se pod „gradom“ mislilo samo na tvrđavu, ne na okolno civilno naselje), i to s obe strane Đetinje. Te njivice su ljudi zvali „užice“, jer su bile uske.

Četvrta legenda je anegdotalna. Postojao je, govorili su stari Užičani, neki dućan koji su lopovi neprestano i neumorno obijali i pljačkali. Trgovac se doseti, pa postavi žicu oko svoje trgovine. Padne noć. Nagrnu lopovi. Ne videći ništa u mrklom mraku, jurnuli su kao muve bez glave da bi što pre obavili posao, i zapleli se u žice. Jedva su se izvukli. Dok su bežali kao muve bez glave, jedan je povikao: „Vala, braćo, nećemo ti nikad više u žice!“ Čuli su to ljudi s prozora, i veseli što su se ratosiljali razbojnika, prozvali su svoj grad Užice. U žice.

izvor: telegraf.rs