Da li smo saglasni da je ovaj grad naša zajednička kuća i dvorište? Da li to dalje implicira da je ruho grada(njegov izgled) ogledalo nas samih, pre svega odraz našeg vaspitanja? Pa, trebalo bi biti saglasan.

Kako onda tumačiti ponašanje pojedinaca koji svojim nemarom svakodnevno uništavaju sliku našeg(svog) grada? Kako se pomiriti sa činjenicom da ovaj pojedinac očigledno nije usamljen, i da je u pitanju samo jedan vagon u tom davno ispalom vozu iz koloseka koji se naziva dvadeset i prvi vek.

Subota je. Izašli smo porodično u šetnju. Medjutim, nakon samo deset minuta naša ležerna šetnja koja bi trebalo da nas opusti posle naporne radne nedelje, pretvorila se u borbu sa ni manje ni više nego PSEĆIM IZMETOM! Da, dobro ste pročitali. Bitku jednu, drugu, treću, gubili smo svakim prepešačenim metrom i najposle kapitulirali! Podigli smo belu zastavu – vraćamo se samo svojoj kući. Ali imajte razumevanja, možda nismo bili dovoljno pripremljeni, ali verujte, taj ljuti protivnik, pseći izmet, imao je jače saveznike. Dok su iza nas stali naše dostojanstvo i nerealno očekivanje da živimo u uredjenoj društvenoj sredini, sa druge strane te bakterijski zasićene gnjecave mase kao podršku imale su ionako već preuske deonice trotoara ustupljene od strane parkiranih vozila, nama, da ih pored krsne slave uzdižemo, slavimo i zahvaljujemo kao našim andjelima čuvarima. 

Hvala i vama, dragim našim sugradjanima koji ste se pronašli u ovom tekstu, vama generalima, koji ste pustili ovu nemilosrdnu vojsku da nas porazi i danas. Hvala što nas iznova podsećate da nismo isti i da smo na suprotnim stranama. Time nas činite ponosnim. 

Dakle, nismo isti! Mi čistimo izmet naših divnih ljubimaca, kako u svojoj tako i u našoj kući i dvorištu.

Da li se i vi svakodnevno “hvatate” u gorepomenuti voz?