Iako su se svadbe prilično modernizovale, ipak je mnogo šta iz naše tradicije opastalo do danas, a svaki taj običaj ima i svoje značenje.

“Svadbe su, dok su se održavale pod šatrama, bile prave manifestacije i samo veselje je trajalo dva dana. Subota je bila predviđena za obavljanje svih običaja, počev od izvođenja mlade, i devojačke svadbe u njenom domaćinstvu. Odatle se išlo u opštinu kod matičara i građansko venčanje se moglo zakazati u bilo koje doba dana. Crkveno venčanje je masovnije zaživelo posle uvođenja višestranačja. Mlada je po izlasku iz devojačke kuće svraćala na prvi izvor da se umije i razbijala čašu. Po dolasku muževljevoj kući bacala je sito. U nedelju se veselilo u mladoženjinoj kući. Gosti sa mladine strane dolazili su na mušku svadbu u večernjim satima. Oni mlađi zvali su se prvečari, oni stariji podljari” – ispričao nam je nedavno Dragan Ostojić, trubač iz sela Zlakusa kod Užica.

Dva, pa čak i tri u nekim delovima Srbije, danas su ipak retkost. Muzika je drugačija, veselje kraće traje, šatra je zamenjena restoranskom salom, mladenci otvoreno traže keš na poklon, sve može da se naruči naspram nekadašnje mobe prilikom organizovanja slavlja… Čini se da je nekada sve bilo bolje kada se više polagalo na narodne običaje.

Međutim, da su tradicionalni srpski običaji i dalje cenjeni, dokazao je nedavni slučaj iz Mionice.

Naime, Žana Kurgangalijeva iz Kazahstana preko Skajpa je upoznala Radoja Mandića iz Valjeva i došla u Srbiju da se za njega uda i to baš onako kako lokalni običaji nalažu. Tako su se mladenci vozili u kočijama, mladu je kupio dever, mladoženja kasnije preneo preko praga, igralo se kolo, bacao bidermajer…

A šta tačno znače običaji koji se praktikuju tokom svadbenog obreda, objasnile su svojevremeno etnološkinja dr Vesna Marjanović i savetnica u Etnografskom muzeju Vesna Dušković. Pre svega, istakle su da su srpske svadbe skup religijskih, mitoloških i magijskih radnji, protkanih folklornim sadržajima.

Septembarske svadbe najčešće

Pre svega, narodno verovanje obeležilo je septembar kao najpovoljniji mesec za venčanja.

“Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar”, narodno je verovanje zbog kojeg je ovaj mesec još od davnina poznat kao najpovoljniji za venčanja.

Bidermajer

Bacanje buketa cveća kod nas se raširilo nakon Prvog svetskog rata u gradskim sredinama, a zamah je dobilo u drugoj polovini 20. veka. Prema rečima Vesne Marjanović, bacanje bidermajera čin je pokazivanja želje da se lanac stupanja u brak nastavi i prenese na drugu mladu devojku stasalu za udaju.

“Naziv za buket verovatno potiče od nemačke reči “bidermajer”, što predstavlja odrednicu umetničkog stila nastalog u drugoj polovini 18. veka i vezanog za porodični život kroz reprezentovanje intimnog nameštaja” – mebl-štofovi za presvlačenje nameštaja bili su ukrašeni cvetnim dezenima.

Kako dodaje Vesna Dušković, savetnik u Etnografskom muzeju, praksa bacanja nevestinog buketa preuzeta je iz zapadne kulturne tradicije.

Jabuka = veridba

“Jabuka” je reč koja je u mnogim našim krajevima predstavljala čin veridbe.

“Razlog tome je što se na veridbu dolazilo sa jabukom, u koju su bili umetnuti novac i prsten, a momkovi roditelji i rodbina nazivani su jabučarima. Ukoliko bi devojka poklone prihvatila, smatralo bi se da je obaveljena veridba” – kaže dr Marjanović.

Prodavanje mlade

Iako je danas šaljivog karaktera, prodavanje mlade označava čin kada dever “kupuje” mladu od njenog brata kao predstavnika njene porodice. Tako se u prošlosti, kaže dr Marjanović, davala simbolična nadoknada za izgubljenu radnu snagu u njenoj porodici, dok je mladoženjina porodica dobijala člana više, radno sposobnog.

Zgazi ga

Kako zauzdati muški ego? Zgaziti ga, i to bukvalno.

“Veruje se da će onaj ko nakon pristanka na sklapanje bračne zajednice prvi nagazi svog partnera voditi glavnu reč u kući. Ova radnja je novijeg datuma i deo je običaja gradskog stanovništva” – kaže Vesna Dušković.

Dr Vesna Marjanović dodaje da je ovaj običaj znak da se želi zaustaviti muški ego u novom domaćinstvu i da žena ima određenu moć nad svojim mužem, kako bi joj bio veran i posvećen.

Mladoženja – kao vešt ratnik

Mladoženja ispred mladine kuće puca puškom u jabuku okačenu na dugačku motku. Kako kaže Vesna Dušković, ovo je deo svadbenih običaja dinarskog stanovništva i preživeo je iz vremena kada je uloga muškaraca bila izrazito ratničko-lovačka. Kako dodaje dr Marjanović, ovaj čin u prošlosti je bio znak da se mlada odvaja od svoje porodice i da tog trenutka te dve porodice stupaju u familijarno, beskrvno srodstvo.

Ne prođe vikend a da se ne čuju trube okićenih automobila u koloni.

“Značenje svake buke je da odagna zle sile od onih za koje se verovalo da im prete. Tako su i mladenci bili na udaru jer su menjali status u društvu. Kasnije je to postala oznaka veselja i znak da su se dve familije orodile” – objašnjava dr Marjanović.

Rakija umesto pozivnice

U mnogim krajevima Srbije, ali i šire na južnoslovenskom prostoru, u svatove se zove buklijom. Kako navodi dr Marjanović, to je vrsta neverbalne komunikacije. Ako pozvani otpije gutljaj, odmah nalije svoju rakiju i vezuje dar pozivaru.

Sito na krovu

Pri dolasku u mladoženjinu kuću svekrva nevesti daje sito sa žitom. Nevesta žito baca sa sve strane ispred kućnog praga, a sito baca na krov. Sa neizvesnošću sve oči budu uprte u sito jer se verovalo da ako ostane na krovu, brak će biti plodan i uspešan, a ako sito spadne, brak će se brzo rastaviti. Kako ističe dr Marjanović, sito je u našoj tradicionalnoj kulturi poznato po tome što prosejava dobro, a zlo rasteruje.

Nakonjče

Nekada je bio običaj da kada svatovi pristignu u mladoženjin dom, svekar doda nevesti muško dete koje ona tri puta okrene, podigne i poljubi, a potom daruje. Verovalo se da se tako obezbeđuje plodnost mlade i nastavak loze po muškoj liniji.

“Kako su nekad mladu dovodili u kočijama ili na konju, ovo je ona činila dok ne siđe s konja, pa otuda izraz nakonjče. U jugoistočnoj Srbiji se takvo dete naziva uskutnjače, jer se dovodi do mladinog skuta, ili šljapavče, pošto ga prvo šljapne po obrazu” – kaže dr Marjanović.

Kićenje svatova

Devojački svatovi pošto nisu išli na venčanje, već su se sastali u domu, nisu ukrašavani ruzmarinom sve do polovine 20. veka, a potom je počelo kićenje svih svatova. Danas se svatovi kite na više načina i nije nužno da bude ruzmarinom, ali ono što je ostao običaj jeste da se onome ko kiti za to daje novac.

Miraz

Miraz, to jest devojačka sprema, u tradicionalnom društvu bila je imovina koju je devojka pripremala od trenutka od kada uđe u pubertet. Kako kaže Vesna Dušković, u seoskim sredinama miraz su činili peškiri, ćilimi, posuđe, odeća i nakit, kao i rukotvorine za supružnika. Ukoliko bi došlo do razvoda, nevesta bi svoj miraz vraćala sa sobom u roditeljsku kuću.

U gradovima, sve do 1940. godine, neveste su nosile u miraz i kompletnu opremu za stan ili kuću, kao i nepokretnosti i određenu sumu novca. Od šezdesetih godina prošlog veka, na selu su deo miraza činili nameštaj, šivaća mašina i odeća.

Podmetanje lažne mlade

U okolini Čačka, u Šumadiji i delovima Vojvodine bio je običaj da se pred svatove izvede lažna mlada, to jest muškarac prerušen u mladu. Danas se to čini iz zabave, ali ipak je ranije ovaj čin imao dublje značenje.

“Lažna mlada treba da primi prvi udar zlih očiju i drugih nepoželjnih dejstava kako bi se prava mlada sačuvala od toga. Zapravo, sve se svodilo na magijsku zaštitu mlade koja činom napuštanja svoga doma ostaje “nezaštićena” i nalazi se u međuprostoru. Radnje koje čini lažna mlada i smeh koji izaziva zapravo su vrsta posebnog magijskog smeha koji prema verovanju tera zle uticaje i čuva pravu nevestu” – kaže dr Marjanović.

Izvor: blic.rs