Možda nema dobre puteve, a ne može se pohvaliti ni kvalitetom vazduha, ali ima Užice sve ostalo: jedan od najlepših trgova u Srbiji, prvu hidrocentralu u našoj zemlji sagrađenu po Teslinim principima, istoriju, kulturu, kolo, pršutu, komplet lepinju. I najvažnije – duh. Još je Jovan Cvijić primetio da Ere odlikuje mešavina hrabrosti, lukavstva i duha. Ovo poslednje omogućilo je Užičanima da prebrode teška vremena kojih u gradu na Đetinji nikad nije manjkalo. 

Smešteno u kotlini, sa svih strana okruženo brdima, naziv je dobilo po davnašnjim uskim njivama, “uzicama”. Prvi pisani dokument u kom se pominje Užice pod tim nazivom datira iz 14. veka. U to vreme, bio je mali, ali strateški važan grad, jer je vodio ka primorju. Tokom 17, 18. i 19. veka užički kraj naselile su porodice iz Hercegovine i Crne Gore, pa većina današnjih stanovnika potiče od tih doseljenika. 

Najpoznatiji užički književnik Milutin Uskoković ovako opisuje svoj grad s kraja 19. veka: “Duboko dole oko zaleđene Đetinje šćućurile se dve-tri gomile kuća. To je Užice”. Kaže Uskoković i da u Užicu zdrav čovek može da umre od dosade i monotonije, pa i da je to umrla palanka, daleko od talasa života. Složiće se sa ovom ocenom mnogi današnji Užičani nezadovoljni što u njihovom gradu, koji je nekada sa ponosom nosio prefiks Titovo, nema posla ni perspektive, pa mnogi odlaze put prestonice da se više nikad ne vrate. 

O tome, ali i o mnogo čemu drugom razgovaraju meštani na svom omiljenom sastajalištu – gradskom trgu. Često su ga poredili sa trgom u Braziliji, a još šezdesetih godina prošlog veka o njemu je pisao prestižni francuski magazin “Arhitektura danas” ističući da je reč o sjajnom primeru urbanog graditeljstva. Nedavno je stiglo priznanje i iz Beča gde je trg predstavljen kao najveći domet srpskog urbanizma posle Drugog svetskog rata. Nekada ga je krasila skoro pet metara visoka bista Josipa Broza Tita koja je danas utočište pronašla u dvorištu Narodnog muzeja. 

Sa trga se vidi simbol grada, Hotel Zlatibor, poznatiji kao Sivonja. Skloni su Užičani davanju nadimaka svojim zgradama, pa tako neki žive u Lepoj Breni, drugi u Slatkom grehu, treći u Crnoj dami i Malom mravu. Tu su i Šarulja i Tele, Konzerva, Beli dvor, Četiri musketara, dok se jedno naselje zove Palestina. 

Još jedna pažnje vredna lokacija u gradu Nemanje Vidića, Ivana Bosiljčića, Olivere Jevtić, Oskarovca Stiva Tešića, Ljubomira Simovića jeste plaža, omiljeno šetalište svih generacija, posebno zaljubljenih parova. Ovde se nalazi i prva hidrocentrala u Srbiji sagrađena po Teslinim principima. Kamen temeljac postavio je kralj Aleksandar Obrenović 1899. godine, a iz dalekog Beča stigle su zlatom plaćene Simensove mašine. Ako vas zanima kako je izgledao građanski život u Užicu s kraja 19. veka, obavezno posetite spomenik kulture, Jokanovića kuću, jedan od retkih sačuvanih reprezentativnih objekata iz tog doba. U stalnoj muzejskoj postavci videćete transformaciju Užica od orijentalne u srpsku varoš. “Jokanovića kuća” gleda na gimnaziju, jednu od najstarijih prosvetnih institucija u Zapadnoj Srbiji, osnovanu 1839. godine. 

Ne može se grad na Đetinji pohvaliti prostranim zelenim površinama i parkovima, ali u blizini su Tara i Zlatibor, gde Užičani često skoknu za vikend. Kad je reč o izletima, nezaobilazna su Kremna, selo koje je još početkom 20. veka dobilo epitet vazdušne banje. Tu je čuvena Šarganska osmica, koja spada u remek dela pruge uskog koloseka. Ovo građevinsko čudo nastalo je pre sto godina kada su vični inženjeri problem uspona preko brda Šargan rešili građenjem pruge u obliku džinovske osmice. Poznata su Kremna i kao rodno mesto proroka Tarabića. 

Sa druge strane, na putu ka Požegi, samo 13 kilometara od Užica, u selu Zlakusa nalazi se etno park Terzića avlija. Poput Sirogojna, i ovaj muzej na otvorenom predstavlja tipično seosko domaćinstvo užičkog kraja s početka 20. veka. U jednoj od brvnara smeštena je postavka stare škole iz Drugog svetskog rata. Samo kilometar dalje je Potpećka pećina koju krasi najviši pećinski ulaz u Srbiji, džinovski portal u obliku potkovice visok 50 metara. 

Isto toliko udaljen je spomen kompleks Kadinjača ispod kog je kosturnica u kojoj su smešteni posmrtni ostaci većine boraca izginulih u legendarnoj bici u Drugom svetskom ratu. Bitka je označila i kraj Užičke republike – prve oslobođene teritorije u Evropi okupiranoj od strane nacista. Ali, zahvaljujući domišljatosti mladih Era, Užička republika i dalje živi – u hostelu inspirisanom ovom teritorijom. Enterijer hostela odgovara duhu tog vremena i krase ga vojna oprema, slike partizana, zastava Jugoslavije i nezaobilazna petokraka koja je mesto našla čak i na peškirima. I tako se ovaj eko hostel bori sa onim vazduhom i vodom s početka priče. Kao što se Ere, kad sve prođe, sa duhom i humorom osvrću na ekološke i druge katastrofe. 

Ne nedostaju gradu na Đetinji ni kulturne i sportske manifestacije. Tradicionalni Jugoslovenski pozorišni festival održava se svake jeseni, a ove će proslaviti jubilej – dve decenije postojanja. Za ljubitelje dobre muzike organizuju se Next festival, Park fest i In Wires a Užice oživi leti kada se na trgu održavaju koncerti, dok se ljubitelji motocikala okupljaju svakog jula na moto susretima. Tradicionalno, svakog leta organizuje se takmičenje u skokovima u vodu sa starog železničkog mosta kojim je nekad prolazio voz Ćira.

Nad Užicem bdi Stari grad – srednjovekovna tvrđava podignuta u drugoj polovini 14. veka. Smešten na litici iznad Đetinje, Stari grad bio je poprište raznih sukoba. Porušen je 1863. godine, kada su i poslednji Turci proterani iz grada. Ostaci su i danas tu, pa je Stari grad omiljeno izletište Užičana, a tokom letnjih meseci, ovde se ponekad, postavi i improvizovano pozorište. 

izvor: b92.net