Zaprati nas #uziceonline

Zanimljivosti

Zašto se ne sećamo ničega pre trećeg rođendana?

Kako to da nikada nismo zaboravili stvari koje smo naučili pre 3. godine?

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Fotografija: Ana Tablas

Roditelji su vam često pričali o vašim dogodovštinama kad ste bili dete. Naravno, vi se toga ne sećate baš kao što se ni velika većina ljudi u svetu ne seća ničega pre svog trećeg rođendana.

Taj fenomen naziva se dečja amnezija, a za naučnike još uvek predstavlja zagonetku. Činjenica da se ne sećamo ranih doživljaja pomalo je paradoksalna jer u prvih nekoliko godina stočemo mnoge složene veštine “za ceo život”, poput hodanja, razgovora i prepoznavanja lica ljudi. Pa ipak, sećanja na određene događaje u detinjstvu izgubljena su u odraslom dobu. Kao da je neko otkinuo prvih nekoliko stranica iz naše autobiografije.

Što je uzrok dečje amnezija?

Ovo pitanje muči psihologe više od jednog stoleća, ali napokon otkrivamo delove te zagonetke. Prva ozbiljnija studija o dečjoj amneziji delo je francuskih psihologa Viktora i Katrin Anri iz 1898. godine. Supružnici Anri su tokom razgovora sa 123 odrasle osobe spoznali da su njihova najranija autobiografska sećanja sezala u doba koje je bilo nešto više od tri godine. Ova saznanja potvrđena su kasnije brojnim studijama koje ukazuju na to da je prosečno doba za prva sećanja između tri i tri i po godine. Međutim, postoji mnogo varijabilnosti: čini se da se neki ljudi sećaju događaja kad su imali samo dve godine dok se drugi ne sećaju ničega pre svoje šeste, pa čak i osme godine života. Pritom su ta rana sećanja prilično maglovita.

Kako je Frojd tumačio izostanak ranih sećanja?

Ozbiljni pokušaji da se objasni fenomen dečje amnezije počeli su decenijama nakon što su Anrijevi objavili svoje istraživanje. Otac psihoanalize Sigmund Frojd o problemu dečje amnezije promišljao je u svom eseju iz 1905. godine. Pritom je zaključio da svoja sećanja iz detinjstva potiskujemo jer su puna seksualnih i agresivnih impulsa te su stoga previše sramotna da bismo se s njima suočili u kasnijem dobu, prenosi Jutarnji.hr. No, ta je ideja tokom vremena otpala, a lansirana je teza da mala deca jednostavno ne mogu da oblikuju eksplicitna sećanja na događaje. Slika se opet promenila 1980-ih, kada su se pojavila prva istraživanja same dece umesto istraživanja čega se iz detinjstva sećaju odrasli ljudi. Tako su naučnici otkrili da se deca mlađa od dve ili tri godine zaista mogu prisetiti autobiografskih događaja, ali da ta sećanja blede. Tada se pojavilo i pitanje što uzrokuje njihovo nestajanje.

Fotografija: Luma Pimentel

Što su pokazala istraživanja pamćenja kod dece?

Kanadska psihološkinja Kerol Piterson sa Univerziteta Memorial u Njufaundlendu u svojim istraživanjima je otkrila da se deca mogu sećati traumatičnih iskustava, i to prilično verno, čak i kada su se dogodila u vrlo ranom dobu. U periodu od osam godina deca su mogla da se sete stvari koje su im se događale i pre pet godina, dakle kad su bili trogodišnjaci. No, prof. Piterson zanimalo je i to mogu li osmogodišnjaci da se sete i običnih događaja iz ranog detinjstva. Njeno istraživanje iz 2005. godine na 140 ispitanika pokazalo je da deca mlađa od devet godina imaju neka sećanja na prva upečatljiva iskustva. No, što su deca starija, ta su sećanja bleđa. Tako su deca od šest do devet godina mogla da se prisete događanja iz vremena kada su bili trogodišnjaci. No, tinejdžeri između 14 i 16 godina prisećali su se samo pojedinačnih situacija iz vremena kada su bili stariji od četiri godine.

Dve godine kasnije Kerol Piterson ponovo je razgovarala s istih 140 ispitanika. Postavila im je ista pitanja: koja su im najranija sećanja? Naravno, sve što su deca spomenula, provereno je i kod roditelja. Rezultati su pokazali da se samo pet od 50 najmlađe dece, koja su kod prvog intervjua imala između četiri i sedam godina, moglo prisetiti najranijih sećanja, pa čak i nakon što su ih podsetili što su govorili pre dve godine.

– Sećanja su jednostavno nestala – rekla je Kerol Piterson za Live Science. S druge strane, 22 od 61 deteta od deset do 13 godina moglo su da se prisete istih uspomena iz najranijeg doba kao i pre dve godine. Deca starija od deset godina mogla su da se sete, nakon što im je pomenuto, skoro svih najranijih sećanja. Do tog doba najranija sećanja se iskristališu i ta sećanja ostaju s nama u odraslom dobu.

Postoji li dečja amnezija i kod životinja?

Neuronaučnici pod vođstvom Ketrin Ejkers iz Dečje bolnice u Torontu objavili su 2014. godine studiju u Scienceu koja je pokazala da i miševi imaju svoju verziju dečje amnezije. Slično je i kod majmuna, naših bliskih srodnika u životinjskom svetu. Kao glavni uzrok našeg zaborava ranih događaja u detinjstvu naučnici navode neurogenezu, proces stvaranja novih neurona. Sve do 1990-ih u nauci je vladala dogma da je broj nervnih stanica ili neurona određen trenutkom rođenja te da se tokom života njihov broj samo smanjuje. No, naučnici su pokazali da je naš mozak menja tokom čitavog života te da se novi neuroni stvaraju i kasnije. Jedno od mesta neurogeneze je i hipokampus, struktura u mozgu koja je uključena u stvaranje dugotrajnih sećanja. Neurogeneza u hipokampusu doživljava vrhunac prvih nekoliko godina. Ketrin Ejkers i njeni saradnici u eksperimentima na miševima pokazali su da rapidno stvaranje novih neurona u hipokampusu blokira pristup starim sećanjima.

– Kod male dece hipokampus je jako nerazvijen. Kako se stvaraju novi neuroni, hipokampus je sve kompletniji. U onom trenutku kad je dovršen, deca su odednom sposobna dugotrajno da pamte. Naša sećanja iz perioda pre toga, prema svemu sudeći, pohranjena su negde u mozgu, na mestu koje nam je tokom vremena postalo nedostupno – rekao je za BBC psiholog Džefri Fagen sa Univerziteta Sent Džon.

Da li je period najranijih sećanja isti u svim kulturama?

Naučnici su spoznali da postoje zagonetne međukulturološke razlike oko doba najranijih sećanja. Na primer, u jednoj kulturološkoj studiji istraživači su otkrili da je prosečno doba prvih sećanja kod ljudi evropskog porekla oko 3,5 godine, a kod onih u istočnoj Aziji 4,8 godina. Kod Maora na Novom Zelandu to doba je samo 2,7 godina.

– Te razlike ne mogu da se objasne samo sazrevanjem mozga – izjavila je za New Scientist Patricija Bauer, profesorka psihologije sa Univerziteta Emori u Atlanti.

Naučnici smatraju da je jedno od objašnjenja za taj fenomen pripovedanje. U poređenju s istočnoazijskim roditeljima, evropski i severnoamerički roditelji češće raspravljaju sa svojom decom o prošlosti koristeći složenije oblike pripovedanja. Kao rezultat toga, njihova deca imaju ranija sećanja. Maorska kultura pripovedanja je još bogatija, s detaljnim usmenim istorijama i snažnim fokusom na prošlost, što vodi do još ranijih sećanja.

– Kad je u pitanju autobiografsko pamćenje, rana razmena porodične memorije je važna. U severnoameričkoj kulturi ljudi su ludi za memoarima i rijaliti TV-om. Sve je to životna priča. Ako vam društvo govori da su vaše uspomene važne, onda ćete ih vi bolje pamtiti – rekla je za New Scientist prof. Ki Vang sa Univerziteta Kornel.

Izvor: danas.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail